Vrata percepcije

Zamislimo na trenutak velikog pesnika i slikara Vilijama Blejka kako jednog kišnog popodneva pije čaj sa bračnom drugaricom u skromnom londonskom kućerku. Upravo je završio ilustraciju nekakve knjižurine i tako pričinio zadovoljstvo svojoj inače nepismenoj ženi, ali i obezbedio (bar na nekoliko dana) hleb, meso (možda i koju bocu jeftinog vina) za njih dvoje. Dok mu Keti krpi pantalone i pripoveda o teti koja pati od kostobolje, stari Blejk razmišlja o raju i paklu – udobno zavaljen u pohabanoj fotelji. Dosadna kiša rominja, žena ušiva i melje kano vodenica dok se u pesnikovom umu rađaju stihovi: „Rinta, urliče i trese svoje vatre u bremenitom zraku”…

Poetika se momentalno sudara sa realističkim razmatranjima verne ljube o reumatičnoj tetki: „I tako je duž kičme prislonila obloge od plimutskih trava koje zaudaraju ko pokvareni jorkširski sir”. Pesnik deluje kao da pažljivo sluša životnu saputnicu, a u stvari uveliko prisustvuje svečanom činu „venčanja neba i pakla” – treba li posebno naglašavati – iza dobrano odškrinutih vrata percepcije.

Zamislimo nadalje da je Blejku baš u tom trenutku nekakav Majkl Dž. Foks iz budućnosti šapnuo kako će se otprilike dvesta godina kasnije inventivna grupa kalifornijskih hipika (šta god to bilo iz pesnikove perspektive) inspirisati upravo njegovom poezijom. Ali i da će Blejkova „vrata percepcije” direktno uticati na ime benda (The Doors). Zamislimo još i šta bi eventualno kazao veliki pesnik kada bi čuo „Soul Kitchen”? Ili, kako bi se tek osećao nakon slušanja dugometražnih solaža iz „Light My Fire?” S hermenautičke tačke gledišta, jasno je da bi mu Dorsi daleko bolje legli nego li Bič bojsi.

Šteta je samo što Blejk nikada nije uspeo da toliko pročisti vrata percepcije pa da poput Mitra Tarabića komotno zaviri u budućnost. Ugledao bi tada razdragano pleme muškaraca i žena u cvetnim košuljama i teksas zvoncarama koji njegovo ime pretvaraju u popkulturnu ikonu. Zasluga je to prvenstveno Džima Morisona. Ali, ne samo njegova…

Prošle nedelje zauvek je otišao Rej Manzarek. Doktor za fender bas piano. Čovek koji je originalnim „klavijaturskim vožnjama” gradio prepoznatljivu atmosferu psihodelije oko Morisonovih stihova. Na omotu albuma „Waiting for the Sun” stoji drugi sleva – između Denzmora i Morisona. U filmu Olivera Stouna igra ga Kajl Meklahlan – agent Kuper iz „Tvin Piksa”. Zapravo, Morison i Manzarek su u Dorsima bili ono što su u Bitlsima predstavljali Lenon i Makartni, a u Rolingstonsima još uvek čine Džeger i Ričard. Spiritus movens dvojac, jednom rečju. Time nikako ne potcenjujemo gitarsko-bubnjarsko umeće Krigera i Denzmora, te njihov nemerljivi doprinos stvaranju prepoznatljive dorsovske atmosfere. Uzmimo na primer „Unhappy Girl” – briljantnu muzičku minijaturu (u trajanju od nepuna dva minuta), u kojoj se Manzarek i Kriger prosto nadgornjavaju u okviru psihodeličnih pasaža.

I da, prati ih diskretno Denzmorovo bubnjanje u ritmu (barem na papiru) brzog voza na liniji Beograd – Bar. Uostalom, poslušajte ponovo „The End”. Shvatićete ubrzo da bi bez pomenutog „Kraja” početak Kopoline „Apokalipse danas”, sa svim onim mlataranjima helikopterskih elisa, koje se prepliću sa Manzarekovim bas piano majstorijama i Krigerovim bravuroznim (hindu) solažama, izgledao prilično naivno. (Neki na primer još uvek tvrde kako Bregovićeva „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo” zvuči potpuno bezveze, ako se izostavi „a kapela“ uvertira sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom i dečijim horom koji pevaju „padaj silo i nepravdo”.)

U stvari, sva je prilika da su Manzarek i Morison svojevremeno širom otvorili vrata percepcije. Muzičko-poetske u prvom redu. Globalne, da ne bude zabune. Dok ih jednog dana istorija definitivno ne zamandali. Uprkos Fukojaminim predviđanjima o definitivnom kraju stare Klio. U međuvremenu, podmazujte vrata percepcije. Nikad ne znate kada mogu neugodno zaškripati.