Vratiše se Pajtoni

Prevedeno na pajtonovski jezik: traganja za ležištima kancerogene rude tek neznatno utiču na zagađenje prirodne sredine kao što su „tri krstaste gore“, koje po Tarabićima predstavljaju jedino pribežište Srbalja u apokaliptičnom času, definitivno pošteđene „niklovanja“.

Rečju, tanka je nit koja razdvaja istraživanje takozvanog „lažnog bakra“ od njegove potonje eksploatacije, kao što je kratak razmak između udarničkog iskopavanja nikla i katastrofalnog zdravstvenog kartona stanovništva. Jedno je niklovani magnum detektivskog spadala Sledža Hamera, drugo je budalasti hod Džona Kliza.

U stvari, Bačević kao da metaforički poručuje: ako „nebeski narod“ predstavlja božjeg mezimca (a predstavlja) – onda slobodno i bezbrižno može trčkarati poljem nagaznih mina pošto će svaku od tih niklovanih beštija zaobići na potpuno volšeban način. Doduše i Tantal je bio miljenik bogova, pa je na kraju završio u ladnoj adskoj vodi porinut do brade, što je opet bila posledica njegove urođene neumerenosti. Upravo suprotno, Bačević računa sa poslovičnom umerenošću potencijalno izniklovanih građana budući da se umereni sporije bune, a i kad se bune, čine to na prilično volšeban način – zaboravljajući često razlog zbog čega se bune!

Verovatno se (kao kroz maglu) sećate uljnih škriljaca koje danas retko ko spominje. Uostalom, nije bilo tako davno kada ih je bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić koristio u predizborno-marketinške svrhe. Nekako mu je ubrzo nakon pomenute epizode politička karijera krenula nizbrdo, što je mnoge „analitičare“ nagnalo na pomisao kako eksploatacija škriljaca predstavlja ukletu rabotu. Sad, bapska tumačenja nisu daleko od naučnih saznanja koja vele da vađenje škriljaca (radi nafte i gasa) predstavlja provereno prljav i po zdravlje ljudi opasan posao – naročito ako se radi o tzv. hidrauličnom cepanju stenja i ostalog profitabilnog kamenja.

Zato je daleko ekološkiji Bačevićev naum da prokopa moravski kanal sve tamo dole do Soluna, što bi sasvim poduprlo vekovni srpski san o strateškom izbijanju na Egejsko more. To što projekat trenutno čami u resornoj fioci i što postoji realna opasnost da će nakon izvesnog vremena istruliti poput one ravnogorske dunje, posledica je poslovičnog nepoverenja javnosti u mogućnost realizacije bilo kakvog grandioznijeg poduhvata od recimo uklanjanja stoletnjeg hrasta sa Koridora 11.

Megalomanija je, znamo to iz istorije, vrlo diskutabilna pojava, dok je ministar Bačević dodatno zaoštrava pričama o masovnom zapošljavanju poput onog iz perioda građenja egipatskih piramida i melioracijskih sistema u dolini Nila. A opet, nikad se ne zna kada faraonske ideje, poput zamisli o kanalu „Morava-Solun“, mogu izleteti iz ministarskog rukava kao kakvi as-tref projektili.

U izvesnom smislu „izletanje“ se već desilo budući da su se Kinezi prilično zagrejali za udarničko kopanje pomenutog kanala. Uzmemo li u obzir šaolinsku fanatičnost tipičnog kineskog radnika, kopanje bi moglo početi u rekordno kratkom roku. Čak i prilično zategnuti odnosi između Poreske uprave Srbije i Udruženja kineskih prodavaca iz Bloka 70, teško mogu zaustaviti široku mobilizaciju kineskih rovokopača – što Bačeviću svakako ide naruku. Štaviše, skoriji početak kopanja kanala drastično bi ubrzao radove na mostu Zemun-Borča, tako da bi se neimarska agonija završila mnogo pre kraja 2014. godine a na osobito zadovoljstvo Čovića i ostalih članova privremenog beogradskog veća.

Na kraju, ispada kako rečene strategije – od eksploatacije nikla preko škriljaca do kopanja moravsko-solunskog kanala, predstavljaju još jedan pokušaj Dačićeve vlade da se što autentičnije suprotstavi golemim izazovima svetske ekonomske krize. Uostalom, zar ponovno okupljanje članova Letećeg cirkusa Montija Pajtona (bez opravdano odsutnog Čepmena) nije takav jedan pokušaj?