Vreme (Gruča) Marksa

Rečju, iz edenskog miljea jadranske plaže oštrije se uočavaju kontrasti hadskog kazana u kojem se kao društvo krčkamo već duži niz godina. Razume se na tihoj vatri.

Moglo bi se čak kazati da se iz rečene daljine (začinjene mirisom soli i lepetom galebovih krila), daleko bezbrižnije sagledavaju modernizacijski potencijali Vučićevih reformi. Iz perspektive suncobrana one čak izgledaju uverljivo, skoro kao Skolarijevi puleni u prvih deset minuta polufinalnog meča – a pre zgoditka Tomasa Milera. Elem, PČV (prvi čovek vlade) najavio je opštedruštveni boljitak već za dva (eventualno tri) leta gospodnja – što se u potpunosti poklapa sa svršetkom tekućeg izbornog ciklusa. A onda, ko preživi, pričaće.

U isto vreme, ministar vanjskih poslova Dačić (i socijalista u časovima dokolice) poručio je građanima Srbije, između redova naravno, da su sami krivi jer su na izborima glasali za kapitalizam. Nešto slično je, sećate se, izjavila i Kori Udovički, te se stoga nameće utisak kako ovi „odozgo“ ubrzano rade na kreiranju atmosfere nekakvog (pra)izbornog greha. Kao glasali ste „natpolovično“ za naprednjake pa se sada češite pošto ste im dali punomoćje da rade što im volja zapoveda. Obaška što ste, između ostalog, glasali i za bolne reforme začinjene darvinističko-marksističkim elementima. Štaviše, bolne reforme u oblastima plata i penzija, o kojima se i dalje raspravlja na prilično buran način, već na prvu loptu deluju kao delić evolucionog hoda Srbije iz socijalizma u kapitalizam. Ili u prevodu na jezik časne starine sa broda „Bigl“ – u pitanju je čist darvinizam na balkanski način.

Nije stoga ključno pitanje da li će nam biti bolje za godinu ili dve dana, ko što to optimistički reče PČV, već je izgleda jedino bitno da li će borba za opstanak sad ili odmah postati zvanični društveni credo u vrlome Tranzilendu. (A sve su indicije da će se to ipak desiti ovog trena.) Bacimo li u rečeni koš i prvobitnu akumulaciju kapitala o kojoj je nekada davno pisao Marks, a koja se u Srbiji retroaktivno zapatila u formi privatizacijskog fenomena, dolazimo do jednostavnog zaključka – Marksovo vreme se definitivno vratilo. Prvenstveno tu mislim na teške uslove života radnog čoveka i građanina koji, da nevolja bude veća, sasvim nekritički prihvata danajske darove vladajućih struktura (u vidu ideoloških poruka).

A poznato je valjda šta je Marks pisao o vladajućim idejama epohe (u našem primeru Srbije). U pitanju su iskrivljene slike svesti iskrivljenog sveta kojima vladajuća klasa nastoji da očuva iskrivljeni poredak. Zato klasa potčinjenih, prema Marksovom mišljenju, mora aktivnije prionuti na ispravljanje pomenutih krivih Drina – što u današnjoj Srbiji teško ide, naročito unutar ideologije individualizma koja se imperativno nameće ljudima. Uostalom, šta reći za dominantnu društveno-političku filozofiju koja glasi: „ćuti i radi“ – što je samo sofisticiraniji oblik narodne poslovice „use i u svoje kljuse“. Nije, dakle, profitabilno razmišljati o kvalitetu, odnosno o socijalnim implikacijama apstraktnih sintagmi kao što je recimo medicinska parola „bolne reforme“.

Na kraju krajeva, i Marksu je rođena majka govorila kako mu je bolje da stiče kapital umesto što piše o njemu. Pa zar mu to isto danas ne bi savetovao i premijer Vučić – veliki prijatelj nemačkog naroda? A da li će nam konačno biti bolje za tri-četiri godine kad nam ekonomija ozdravi, kao što kaže PČV, ostaje da se vidi. Ili da parafraziramo Gruča Marksa: kome ćete verovati, Vučiću ili vlastitim očima? Zapravo, možda će vam za nekih 1460 dana i biti bolje, ali vi to nećete primetiti usled bolova prouzrokovanih bolnim reformama. O nedostatku odgovarajućih socijalnih analgetika da i ne govorimo.