Vreme sporta i razonode

I zaista, početak EP u Litvaniji bio je obećavajući, pa bi se ceo taj period zaključno s promašajem Savanovića u meču s Francuzima mogao potcrtati onim razigranim saksofonom iz verovatno najkomercijalnijeg dela Frenka Zape („We Are Not Alone“). Međutim, sve posle toga potpadalo bi pod Džej Džej Kejlov „Cloudy Day“. Doduše, rečje o besprekorno setnoj melodiji (u skladu s naslovom), ali melodiji (gitara i saksofon) koja ostavlja dovoljno prostora za mogući preokret u vidu kasnijeg promaljanja sunca iza oblaka.

Naravoučenije – treba biti košarkaški optimista. Bez obzira na raspad koncepta u igri „plavih“, bez obzira na kolektivnu bezidejnost i manjak lucidnih poteza na relaciji Teodosić- Krstić, nešto u rangu čuvenog igranja „odbojke“ između Kiće i Moke. Bez obzira, dakle, na sve to treba verovati da će se stvari popraviti veću kvalifikacijama za sledeći šampionat. U međuvremenu, lako je, (mada sasvim neproduktivno) čašćavati košarkaše drvljem i kamenjem samo zato što su im se noge misteriozno zbabale u najvažnijem meču sa Grcima. Biti osmi u Evropi, (a četvrti u svetu) nije mala stvar. Uostalom bilo je i gorih dana počev od Evropskog prvenstva u Pragu ‘47. i pobede nad Albanijom (90:13) u borbi za pretposlednje mesto. Nema veze što je to bila Juga. Ionako smo kao košarkaška nacija skloni sukcesiji košarkaških, ali i ostalih sportskih rezultata. Posebno onih vrhunskih s kratkoročnim terapeutskim dejstvom.

A kad smo većkod toga, posebno treba podvući činjenicu da vrhunski sportski rezultati u Srbiji tradicionalno predstavljaju protivtežu ekonomskoj i socio-političkoj čamotinji. Otprilike sva životna muka pada u vodu istog trenutka kad se reprezentacija okiti titulom svetskog ili evropskog šampiona. Odnosno kada Đokovićpodigne salataru, tanjir il’ pehar. Međutim, to ad hoc zaboravljanje svakodnevnog sivila nije tako loše. Čak je u društvenom smislu i funkcionalno.

Prvo, sa svakom titulom popravlja se, barem kratkoročno, imidžzemlje na globalnom planu. Drugo, ljudi su srećni dok šampionat (turnir) traje i dok se pobede ređaju. A sreća je preduslov bračne, poslovne i bilo koje druge harmonije. Na stranu to što, kako kaže narodna poslovica, srećni još i „žvaću na obe vilice“. Treće, u sve to treba uračunati i neku vrstu samodoprinosa. Iracionalni osećaj svakog trećeg pojedinca da je lično doprineo uspehu reprezentacije tako što je odabrao idealnu taktičku varijantu u skladu sa selektorovom. A to je u rangu sa osećanjem da smo u poslednjoj sekundi utakmice, onako telekinetički iz fotelje, ubacili pobedonosnu trojku, smečirali u polje ili pocepali mrežu protivničkog gola. Četvrto, iz ove iracionalno-nadmoćne perspektive ipak na kraju proistekne racionalno, daleko prizemnije sagledavanje vlastitih mogućnosti. Ali tek pošto navijačka euforija splasne.

Tada obično svakom drugom pojedincu dođe u glavu da ni osmo mesto nije tako loše. Odnosno da su vaterpolo, odbojka, rukomet i podizanje materijalnog standarda značajni baš koliko i košarka i tenis. Fudbal je, s druge strane, izvan svake kategorizacije iako nam nikad ništa značajno doneo nije. Ipak je rečo najbitnijoj sporednoj stvari na svetu, ali i večnom plamenu fudbalske nade koji tinja u svakome od nas. Sa štucnama ili bez štucni. Da ne budemo pogrešno shvaćeni, ne zagovaramo ideju da bi izostanak vrhunskih sportskih rezultata (kamoli fudbalskih hepeninga) doveo do nekakve dirkemovske dezintegracije društva. Ni približno tome. Rečje samo o sporijem ili bržem varenju efekata realtranzicionizma. Nije stoga čudno što nam pehari dođu kao antidepresivi, a sportski neuspesi kao so na ranu.

Na kraju, pored Litvanije, Dejvis kupa, Jarinja i Brnjaka čak ni onaj Đokovićev forhend u njujorškom polufinalu, za koji je utučeni Federer kasnije priznao da ga nikada ne bi odigrao na protivnikovu mečloptu, ne predstavlja dovoljno efikasan antidepresiv.

Na sreću dogodili su se odbojkaši. Otišli po šesto mesto, a vratili se sa titulom evropskog prvaka. Skromnost je vrlina. Istina, nisu se prošetali Austrijom i Češkom kao Španci Litvanijom, ali se ni Španci nisu prošetali Litvanijom kao što su se onomad „plavi“ prošetali Zagrebom. Divac, Danilović, Paspalj, Dražen, Kukoč, Rađa i naravno Zdovc. Četa košarkaških vanzemaljaca koja je redom preslišavala evropske velemajstore poput Galisa i Janakisa u finalu. Odbojkaši su tada egzistirali u drugom planu gde se, stiče se utisak, i danas nalaze. Bez obzira na to što su u međuvremenu, poput nepravedno marginalizovanih vaterpolista, nanizali popriličan broj titula. Ali to kao da nije dovoljno maloj zemlji uvek gladnoj velikih uspeha, pre svega u fudbalu, košarci i tenisu. Da li će jedan karnevalski doček pred Skupštinom, koji su odbojkaši zaslužili, „promijeniti sve“?