Vrh ledene sante

Prvo, na vrhu ledene sante temperatura vazduha je uglavnom niska, dok povetarac koji struže kosti dodatno komplikuje stvari. Drugo, stajanje na vrhu ledene sante, koja se neprestano klati tamo-amo, zahteva priličnu veštinu balansiranja, što znači da ukoliko prilika na vrhu nije rođeni balansero – mast obavezno odlazi u propast. Treće, no ne i manje bitno, vrh ledene sante je na prvom mestu lokacija rezervisana za drmatore različitih fela, kao i širokog spektra delovanja.

Uzmimo nepotizam na primer. Za one kojima trenutno „mozak radi u mestu“ pa ne mogu da se sete šta to beše, reč je o tipičnom „sinekurijanizmu“ putem rođačko-kumovsko-prijateljskih veza (i vezica). U svakom slučaju reč je o kompleksnom društveno-političkom fenomenu. Beloj korupciji – kako bi rekli slikarski nastrojeni ekonomisti, ali sa pristojnom tendencijom da pređe u sivu (ako ne i u kakvu mračniju nijansu). Bilo kako bilo, nepotizam predstavlja davno ustanovljenu praksu koja u današnjem Tranzilendu (očigledan pomak nadole) poprima najgore karakteristike samoupravnog socijalizma i neoliberalnog kapitalizma. Problem je što se ova otrovna kombinacija nalazi u, što bi Lukrecija Bordžija rekla, prilično malim bocama. U stvari, to je ledena santa na kojoj se pre svih ostalih (i u prvom redu) klate politički trudbenici. Naravno, najpre oni iz gornjih ešalona izvršne vlasti.

Elem, resori nam i dalje liče na nepotističke sajmove zapošljavanja partijskih kadrova, dok se na vrhu državne sante leda (balansirajući sve u šesnaest) još uvek drže nomenklature stešnjene unutar vladajuće koalicije. Tu je već po sredi tipičan partijski feudalizam, pri čemu se mnogobrojni feudi pretvaraju (između ostalog) u poligone za obučavanje budućih državno-partijskih aparatčika. Naime, radi se o zaštićenoj vrsti „polarnih medveda“ koja daleko bolje nego što to čini ministarski serkl balansira na vrhu ledene birokratske sante. Efekat ubrzane evolucije partijskih kadrova, šta li?

I sad, zamislite u kakav bismo nepotistički Tartar upali kada bismo kojim slučajem porinuli kakvu sociološku sondu u nepregledne dubine donjih ešalona partijsko-upravljačkih nomenklatura? Razmislite koliko bi se tamo dole dalo detektovati nekvalifikovanih bratanaca, polukvalifikovanih sestričina, nedovoljno kvalifikovanih svastika, školovanih ali neadekvatnih šuraka, adekvatnih ali neškolovanih snajki. Nije čak nemoguće da bi istraživačka sonda negde u podnožju vrha ledene sante političkog feudalizma nabasala na razdraganu grupu Megatrendovih brucoša koje je preporučio lično gazda Mićo. Ko veli, em su mega, em su u trendu! A ne ko ovi sa državnog!

Svašta je danas moguće u partijskim feudima državne uprave. Pa čak i to da ministar spoljnih poslova Mrkić, kako sam reče, ne bi imao sutra koga da pošalje u Vašington kao ambasadora. Nema, veli, odgovarajuću ličnost za tako važnu funkciju. Ličnost koja je u isto vreme dobra i obrazovana osoba, savršeni poznavalac engleskog jezika i uz sve to neka vrsta obazrivog simpatizera Ujka Sema, što bi u prevodu značilo da Ameriku voli za (kamilju) dlaku manje nego Srbiju. Što je sigurno, sigurno je! Takva osoba, prema Mrkićevim saznanjima, uopšte ne postoji u Ministarstvu spoljnih poslova. Je li to onda vrh nekakve ledene sante? Može biti kakvog većeg ledenog brega?

Slučajno poznajem nekoliko ljudi koji u potpunosti odgovaraju minimalnom Mrkićevom standardu i koji samim tim poseduju preko potrebnu harizmu potencijalnog srpskog ambasadora u Americi. S druge strane sasvim je nejasno zbog čega ministar Mrkić sa spiska poželjnih osobina potencijalnog ambasadora Srbije u Vašingtonu izostavlja veštine poput srednjeg nivoa znanja iz oblasti istorije njujorške muzičke scene, odnosno obaveznog poznavanja osnova kaubojskog filma (uključujući i špageti vestern). Da završim sa vrhom ledene sante eventualno ozbiljne neozbiljnosti.