Vučić na Eurosongu

„Ništa strašno, ubacićemo vas u mašinu ubrzane obuke za prvi glas Srbije i mirna Švedska. Važno je da ste Vi, što bi se reklo, dete iz naroda.“

„Istina, tek mi je 40!“

„Još je bitnije što se prezivate Vučić.“

„E, tu grešite – uopšte se ne prezivam tako.“

„Ops, izvin'te, greška. Tu-tu…, tu-tu…“

Šalu na stranu, ali nakon zvaničnog obrazloženja odgovornih lica sa RTS-a, ispada kako je „javni servis“ upravo na maločas opisan način birao potencijalnog predstavnika Srbije na pesmi Evrovizije. Time je RTS napravio medveđu uslugu talentovanoj pevačici iz Kruševca (nepoznatoj široj publici uprkos zvučnom prezimenu), izabravši je krajnje netransparentno, gotovo konspirativno i daleko od očiju javnosti, da predstavlja Srbiju na ovogodišnjem Eurosongu. Tako je sirotinji raji, ionako prilično ophrvanoj teorijama zavere, ostavljeno dovoljno prostora za pitoreskne sumnje i još fantastičnije insinuacije. Otkud bre odjednom Vučić na Evroviziji? I to baš iz Batinog Kruševca!? Otkuda to da u Srbiji postoji samo jedan talenat za pevanje pored tolikih Šljivika, Ja mogu sve hepeninga, Pinkovih i Grandovih zvezda, obaška zvezdica…?

Povrh svega, opozicija može tvrditi kako je „javni servis“ tendenciozno izabrao izvođača sa prezimenom premijera (u tehničkom mandatu) – upravo na početku predizborne kampanje. Slično može rezonovati i vlast tvrdeći kako je skandalozno da u vanredno-izbornoj godini predstavnik Srbije na Eurosongu (sa prezimenom Vučić) zapeva postizbornu ariju pod nazivom „Gudbaj“. I šta prosečnom biraču može pasti na pamet nakon slušanja takvog jednog refrena? I šta ukoliko prosečni birač ne shvati politički ispravno ovu „gudbaj poruku“? I šta ako Vučić eventualno pobedi na Eurosongu? Eto, kakvu salvu nedoumica može pokrenuti RTS svojim krajnje netransparentnim izborom izvođača i pesme. Stvari je stoga trebalo drugačije postaviti. Trebalo je među talentovanom omladinom odabrati nekoliko vanserijskih kandidata, zatim ih ponaosob predstaviti javnosti putem serije promotivnih TV portreta i preko gostovanja diljem Jutarnjih programa, Žikinih šarenica, Beogradskih hronika…, pa ih nakon toga okupiti i pružiti im priliku da uživo otpevaju nekoliko numera eminentnih (što se kaže) autora naše estradne scene. Pesme bi na koncu udruženim snagama ocenjivali stručni žiri i TV pretplatnici kraj malih ekrana.

Ruku na srce, ovogodišnja predstavnica Srbije zaista pristojno peva. Pristojnije čak od polovine budućih učesnika Eurosonga. Pesma koju izvoditi takođe je solidna – taman za plasman od sedmog do jedanaestog mesta u velikom finalu. Rečju, sa vokalno-instrumentalnog aspekta sve je u savršenom redu. Šta onda nije u redu? Čemu traganje za dlakom u jajetu?

Kad već pitate, nije u redu sam način izbora kandidata koji će predstavljati Srbiju na festivalu lakih nota. Javni servis, kako mu samo ime sugeriše, obavezan je da svoje odluke od javnog značaja donosi javno i transparentno, a ne interno i putem zaobilaženja javnosti. I uopšte nije bitno što je reč o trivijalnoj manifestaciji tipa evrovizijskog festivala laganih nota. Egzistiramo u društvu čiju bazu čini klupko netransparentnih društvenih odnosa, koji se na svaki način pokušavaju prikazati transparentnim, pa je krajnje zabrinjavajuće kada se pomenutom trendu priključi i javni servis svih građana Srbije.

P. S. Sanji Vučić želim pobedu na Eurosongu, a RTS-u što više transparentnosti u daljem radu i što više objektivnih novinara spremnih da istražuju netransparentna muljanja ispod žita – unutar brojnih ministarstava, državnih agencija, javnih preduzeća, sudova, škola, bolnica, policije, vojske, javnih radova, organizovanih tendera, javnih nabavki, nevladinih organizacija, političkih partija, sindikata, lokalnih samouprava…