Vučiću, hejteru

Još je hrabriji i oštriji Vučić u duelima sa pripadnicima ovdašnje javnosti. Tu na domaćem terenu, Vučićeva hrabrost dolazi do izražaja rastačući demokratske principe odgovornosti na monadne froncle – da parafraziram slavnog filozofa. Jer kako koji partijski drug napravi kakvu kardinalnu budalaštinu, tako Vučić hrabro krene da ga brani od krvoločne javnosti koja traži odgovornost. Tako je nedavno na koktelu kod ambasadora Čepurina, Vučić zaštitnički pozvao Malog: „Ti, Siniša, sa mnom, u inat svima ovima koji bi da te streljaju“. Hrabro – bez dileme.

Uzgred, zanimljiv je ovaj Vučićev vokabular iz narodnooslobodilačkog rata. Ciljam na termin „streljanje“ koji se u Vučićevoj interpretaciji premeće u sinonim za traženje odgovornosti od političkih funkcionera. S druge strane, „ove“ koji traže „streljanje“ (u konkretnom slučaju „streljanje Siniše Malog“, a zapravo političku odgovornost i ostavku onih koji su odgovorni za događaje u Savamali) – odvažni Vučić prepoznaje među građanima koji misle svojom glavom, protestuju zbog „davljenja Beograda“ i traže normalno funkcionisanje institucija u ovoj zemlji. Istina, i među protestantima ima politički instruiranih tipova, ali je nevolja u tome što hrabri Vučić upravo takve koristi kao generator svojih (politički instruiranih) generalizacija.

Tako je prema hrabrom Vučićevom mišljenju, incident u Savamali apsolutno nebitan dok je istovremeno protest građana koji traže odgovornost za nelegalno rušenje objekata u Savamali – obični politikantski akt neprijatelja države koji jedino žele „streljanje“ nedužnih funkcionera koji katkada pogreše. U stvari, ostali državni funkcioneri nisu toliko ni bitni koliko je bitan Vučić kao meta – odnosno država (budući da je Vučić država u malom). Kakav kalambur zamenjenih teza, iskrivljenih pogleda na svet začinjenih sosom od paranoje, kakav prezir prema partijski neinstruiranom delu javnosti koji se buni protiv bahate vlasti, kakvo elementarno nepoznavanje suštine građanskog aktivizma, kakva nesposobnost da se zamisli samosvesni građanin bez partijske knjižice u džepu…

A to da je Mali odgovoran za pomenuto „idiotsko“ rušenje u Savamali, hrabro je pred kamerama natuknuo Vučić lično. No, pošto se hrabrost hrabrošću izbija, Vučić je ubrzo krenuo da brani Sinišu – hrabro izjavljujući da je napad na Malog (najboljeg gradonačelnika još od vremena Ilije Čarapića i Miloša Bogićevića), zapravo napad na vladu, državu, napredak zemlje, dva-tri odsto privrednog rasta i njega – Vučića lično. Ko što drug Staljin svojevremeno reče – napad na mene je napad na Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika!

Međutim, za ljude uskih pogleda na svet, Vučićeva priča pije vodu. U pitanju je priča o nelegalnim udžericama sumnjivih vlasnika koje svakako treba srušiti (eto, čak bi se i Vučić prihvatio bagera i pripomogao u tom poslu), ali je neko ko mrzi Vučića iskoristio nelegalno rušenje u Savamali kako bi Srbiju skrenuo sa evropskog puta. To je priča o potpuno „nevažnom“ zaobilaženju demokratskih procedura koje neko kritikuje kako bi pažnju javnosti skrenuo sa Vučićevih dva-tri odsto privrednog rasta. To je na koncu priča o stranim silama (pre svih Americi sa kojom je Vučić, gle čuda, u ljubavi), koje žele rušenje Vučićeve vlasti tako što huškaju „lobotomirane“ građane da „streljaju“ neodgovorne političare.

Za ljude pak koji misle svojom glavom, priča o Savamali označava pokušaj samosvesnih građana da spreče uspostavljanje trajnog političkog manira prema kojem bi se vlast ubuduće bahatila na svim državnim nivoima – zaobilazeći demokratske procedure i isključujući javnost iz svojih odluka.

A to što Vučić hrabro gaji mržnju prema samosvesnim građanima koji postavljaju neugodna pitanja, posebna je priča. Pre svega priča o Vučiću hejteru koji je, zaslepljen žutim patkama, olako zaboravio vlastite protestne stiropore ispred Skupštine Republike Srbije.