Za početak ustati iz fotelje

Na primer, ona često ukazuje na loš životni standard, nezaposlenost, korupciju, porast malignih boleština i tome slično. E sad, da bi zaradila znak crne tačke na mapi sveta, zemlja (bilo koja – recimo Srbija), obavezno mora da prednjači bar u nečemu, često u mnogo čemu, a u ekstremnijim slučajevima u gotovo svačemu. Samo što to nešto, mnogo šta, ili pak svašta (gledano ponaosob), nema ama baš nikakve veze sa svetlijom stranom života. Uvek je u pitanju nekakav dark sajd. No, upravo u tom grmu leži zec kada je u pitanju stigmatizacija države posredstvom crnih tačaka.

Doduše, postoje i dijametralno suprotna stanovišta. Poput recimo onog Koštuničinog da će Srbija prosperirati ako i samo ako (po)ostane crna tačka okružena članicama EU. Otprilike, kao Asteriksovo selo unutar Rimske imperije. U tom smislu, mnogi ovdašnji evropesimisti, uprkos Vučićevom “opreznom optimizmu” povodom vidovdanskg datuma, smatraju da šansa Srbije leži upravo u neutralnosti. U prilog im ide i taze odustajanje Islanda od EU, tako da perspektiva crne tačke (ili rupčage) odjedared iskrsava u znatno svetlijem kontekstu.

Ipak, još uvek preovlađuje stanovište po kojem crna tačka (pa makar se radilo i o etatističkom markiranju geopolitike) nije ništa drugo do znak opasnosti na klizavom kolovozu. Neprestano blinkanje upozoravajućom zloslutnošću na svakoj bogovetnoj lakat krivini. Zbog toga crne tačke na geografskim mapama uglavnom odbijaju normalne turiste, po prirodi operisane od avanturističkog duha okorelih tipova poput Indijane Džonsa ili Semira Osmanagića. S druge strane, centrifugalnim silama posebno je izložen jedan specifičan i po privredu bilo koje zemlje vrlo značajan tip ličnosti poznatiji pod stručnim nazivom strani investitor. Taj kad jednom spazi crnu mrlju na geografskoj karti (i još u 3D formatu), mahnito krene da je preskače u širokom luku – otprilike kao što tipični srpski hipokrit isključivo teorijski preskače ružičastu mrlju na malom ekranu TV prijemnika.

Nego, vratimo se temi iz prve rečenice ovog teksta. Jedna od (da je tako nazovemo) svetlijih crnih tačaka, bar što se Srbije u poslednje vreme tiče, vezana je za aktuelnu internet prismotru unutar globalnog sela. Ispade nekako da je Srbija (pazite) jedina crna tačka na planeti koja iz nekog razloga “odoleva” opakoj Prizmi. Reč je izgleda o nekakvom moćnom kompjuterskom programu pomoću kojeg Amerikanci vrlo verovatno špijuniraju ostatak sveta. Uostalom, zar bi se mogao očekivati drukčiji epilog kad je u pitanju postojbina sreskog tajnog agenta Alekse Žunjića i paranoičnog balkanskog špijuna Ilije Čvorovića? Samo da na kraju ne ispadne kako smo na karti sveta zamrljani iz nekog specijalnog razloga. Primera radi, markirani smo kao mesto na koje CIA („Cija snajka, Cija“), posebno mora da obrati pažnju usled velike gustine tvitova, fejsova, jutjubova i ko zna čega još sve ne po glavi stanovnika.

Bilo kako bilo, razlozi zbog kojih smo na pravdi boga pošteđeni prismotre Velikog Brata najverovatnije nisu poznati ni samom Edvardu Snoudenu – tehničaru CIA koji je žiteljima globalnog sela obelodanio da ih američka vlada u slobodnom vremenu prisluškuje. “Trojanski konji” su po svemu sudeći popularni internet serveri (od Fejsbuka preko Jutjuba do Gugla), što će poznatu krilaticu “ko nema u vugla ima na gugla” oplemeniti potpuno novim smislom.

Snouden je imao prilično siguran posao, godišnju platu od 200 hiljada dolara, zgodnu devojku s kojom je živeo na Havajima… Jednom rečju život kakav sanja svaki skromniji građanin Srbije. I šta je čovek uradio? Jednostavno je sve to stavio na kocku kako bi skrenuo pažnju svetskoj javnosti na stvari koje se čine u njeno ime! Potez dostojan najsvetlije tradicije dvadesetovekovnih disidenata. Mada će se uvek naći neki oprezni optimista koji će uz čips, pivo i Ligu šampiona poverovati kako bi i on slično postupio samo kad bi bio u prilici. Ok, samo za početak treba ustati iz komforne fotelje.