Za šaku Nobela

„Hm, izvinjavam se što vas prekidam, no dužnost mi nalaže da Vam uručim poštu.“ Iz ogromne kožne torbe vadi tamnoplavi koverat i uz naklon ga predaje Šopenhaueru, koji istog trenutka cepa gornju ivicu i izvlači komad hartije.

„Da vidimo od koga je“, radoznalo će filozof dok mu pogled preleće preko logoa Službenog glasnika. „Neki Radoš Ljušić“, jedva izgovara ime lomeći jezik, „nudi da otkupim ‘Svet kao volju i predstavu’ po ceni starog papira ili će u protivnom iseći knjigu i prodati je kao sekundarnu sirovinu.“ Gleda u zabezeknutu Hanu Arent: „Ovo mora da je neka šala.“ „Ne, nije, Arti“, skrušeno će Hana. „Juče sam i sama dobila slično pismo, ali sam pretpostavila da je po sredi Hajdegerova neslana šala.“ Na to se u razgovor upliće poštar-serafim: „Dama je u pravu, prošle nedelje sam isto ovakvo pismo uručio Marselu Prustu.“ Sve troje se nemo zgledaju. Zavesa.

Ostavimo li po strani onostrani igrokaz na temu seče knjiga u Službenom glasniku, dolazimo do sledećeg ohrabrujućeg zapažanja. Na spisku literature koju je v.d. direktora Službenog glasnika odredio za staru hartiju, umesto da je poslao koji šleper knjiga školskim bibliotekama širom zemlje Srbije, izgleda da nema niti jednog naslova iz kruga Nobelove bratije. Ali ko zna, da je Patrika Modijana kojim slučajem prevodio nekakav stvarni ili fiktivni Ljušićev oponent, možda bi se i ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za književnost obreo u plesnjivom podrumu Službenog glasnika. Ovako, nagrabusio je jedino Prust, pošto se, kako javlja radio Mileva, obreo na bukocidnom Ljušićevom spisku. Uzgred, ovogodišnjeg laureata već proglašavaju naslednikom autora „Izgubljenog vremena“. Pa ukoliko je sudbina stare hartije zadesila jednog Prusta, zašto sličan fatalizam ne bi strefio i njegovog ovovremenog pandana Modijana? Ovo je, razume se, tip logičkog silogizma koji uspeva jedino u društvima koja su izgubljena u vremenu.

Što se Nobela za mir tiče, on je i ove godine za dlaku izmakao Dačiću i Tačiju, ali je zato opravdano dodeljen pakistanskoj devojčici i indijskom nasledniku Gandija. To znači da će sledeće godine Nobelovu nagradu za mir podeliti papa Franjo i Edvard Snouden (ovogodišnji favoriti na kladionicama), dok će moji favoriti Dačić i Tači ponovo ostati kratkih rukava.

Nego, kako je krenulo, srpski pandan Nobelove nagrade postaće izbor za direktore javnih preduzeća. Po rečima ministarke Mihajlović, dobitnici će biti poznati do kraja ove godine, a najinteresantnije će izgleda biti u kategoriji „nobela“ za Železnice Srbije. Kladionice kao najvećeg favorita, sa kvotom 1,55, vide Milana Beka, iako je on zapretio da će odustati od kandidature zbog testa znanja koji je u pismenom i usmenom obliku predviđen za kandidate. Međutim, i pored rešenosti vlasnika „Luke Beograd“ da ne pristupi rešavanju testa znanja iz oblasti železničkog saobraćaja, kvota u kladionicama još uvek nije skačila na logičnih 2,50. Može biti da to ima neke veze s premijerovom željom da upravo Beko stane na branik železnice. A čini se da premijerove želje lako neutrališu sve ostale želje pa tako i želju Zorane Mihajlović da izbori za direktore javnih preduzeća budu fer i pošteni.

Ovogodišnjeg estradnog „nobela“ ravnopravno dele Saša Popović i Lepa Brena zbog, kako stoji u obrazloženju komiteta estradnih umetnika Srbije, epohalnog prelaska „Granda“ sa Pinka na Prvu. Upravo je taj događaj uzrokovao izbacivanje „Utiska nedelje“ iz programske šeme televizije B92. Naime, menadžment televizije Prva rešio je da se kulturno-umetnička emisija pod nazivom „Zvezde granda“ emituje subotom uveče, pa je šou „Tvoje lice zvuči poznato“ logično pomeren za nedelju u 21h. No, kako u to vreme obično ide kultni „Utisak nedelje“, valjalo je neutralisati konkurentni format, što je menadžment televizije B92, koji je u prisnim tržišno-rodbinskim vezama sa menadžmentom televizije Prva, izveo na krajnje neoliberalan način. Nakon takvog jednog nekomercijalnog poteza za „nobela“, ko bi uopšte pomislio da iza svega stoji lično On.