Zagrljaji olujne jačine

Dobro sad, više je to bilo obostrano drmusanje mišica negoli zagrljaj olujne jačine, ali se nagoveštajima otopljavanja odnosa u zube ne gleda. Vizuelno, više je u pitanju bio performans nalik klinču starih rivala u rvanju grčko-rimskim stilom nego spontani izliv nežnosti budućih dobitnika Nobelove nagrade za mir. U stvari, sve je nekako i mirisalo na uvežbavanje srdačnosti pred jesenju ceremoniju dodele pomenute nagrade. Ono jeste da za generalnu probu još uvek ima vremena, ali se već sada nazire kako će D-u i T-u trebati još dosta napornog vežbanja. A i bilo bi krajnje neumesno kada bi se prilikom uručenja prestižnog priznanja laureati držali jedni prema drugima kao voštane pritke. Na kraju krajeva prisnost se, prema starom diplomatskom verovanju, (ako je već nema u prirodnom stanju) jedino može nadomestiti veštačkim putem – samopregornim vežbanjem pred objektivima televizijskih kamera i fotoaparata. Uostalom, „drvo se na drvo oslanja, a čovjek na čovjeka“.

Čin drugi. (Negde na severu Srbije, desno od kolone zavejanih automobila.) Visok čovek, zamagljenih naočara, probija se kroz smetove držeći u naručju dete. Teškom mukom gazi sneg koji mu doseže do pojasa. U jednom trenutku posrće, upada dublje u sneg, ali se brzo uspravlja i nastavlja dalje prema vojnom helikopteru čija elisa secka vazduh na froncle. Svaki zamah pojačava efekat olujnih udara i znatno otežava napredovanje ka spasilačkom zrakomlatu. Za to vreme budno oko televizijske kamere beleži dramu koja se na svu sreću završava hepiendom. Prethodnog dana fotografija požrtvovanog brigadnog generala koji iz zavejanog auta izbavlja dete obilazi kuglu. Naš čovek, međutim, ne nosi uniformu, što automatski ukazuje na mogućnost da nije vojak. Pre je odeven ko za izlazak u teatar (kaput, šal, pantalone, cipele…) – nikako za ciljno-racionalnu akciju spasavanja zavejanih civila. Pa ko je taj slučajni heroj? Da nije u pitanju kakav visoki politički funkcioner? Tadić svakako nije s obzirom na izostanak adekvatne opreme, na prvom mestu jakne – u terminologiji buvlje pijace poznatije pod nazivom „vijetnamka“. Takođe nije ni iskusni specijalista za osvajanje azijskih čuka Čedomir Jovanović (Kedomir Čada na pandžapsko-kašmirskom narečju), budući da ne upražnjava cvikere. Sledeću dvojicu takođe valja precrtati sa spiska potencijalnih spasilaca: Đilasa, jer se u rečenom periodu opraštao sa odlazećim visokim funkcionerima DS-a; Šutanovca, jer je u pomenutom terminu uglavnom otvarao izlazna vrata sada već bivšim članovima stranke. Možda Dačić? Ne. Rekosmo već da se radi o čoveku višeg rasta. Može li onda biti da je u pitanju PPV glavom i bradom? Iliti na indijanskom – Onaj koji svuda stiže na vreme?

Čin treći. (Negde u Davosu, nasuprot snobovskih ski-staza.) Padaju globalistički zagrljaji olujne jačine. Grle se različite fele: ekonomski stručnjaci, belosvetski mešetari, globalni špekulanti, bankari, gurui advertajzinga, politički lideri em analitičari – jednom rečju globalna (tehno)menadžerija. Sumiraju se rezultati minule godine i utiru strategije tekućeg perioda. Kroji se, što bi kazale eklanju sklone bake, ekonomsko-političke kapa sveta (čista runska vuna). Naravno, po World Economic Forumu muvaju se i tipovi iz MMF-a. Uskoro će nam pohrliti u zagrljaj sa neizbežnim pitanjem „štedite li pomalo?“. Ma kakvi, idemo na izbore! Sedam milijardi iz budžeta već je spremno da se slije ka stranačkim kasama. Prava redistributivna pravda partitokratskog tipa – ali u interesu naroda. Na koncu, više nismo u krizi. Pitajte gospodina Harihika Kurodu – direktora centralne banke Japana – koji baš usred Davosa reče (doduše između redova) kako svetsku ekonomiju čekaju bolji dani. A kad Japanac nešto slično izjavi, onda to ima jednaku težinu kao kada PPV kaže da izbori ne koče započete reforme. Nijanse su samo u pitanju.