Zaista hrastna ideja

Međutim, ne! Ne bi se Englezi baš na ovakav način razračunavali sa kulturno-istorijskim nasleđem svoje zemlje. Možda u kakvom skeču Letećeg cirkusa Montija Pajtona, ali ne i u stvarnom životu. Takva rabota više nalikuje nama.

„Pa nećeš valjda da zbog tog bezvrednog kamenjara neko sutra bombarduje Beograd?“, pitao je početkom 90-ih, sa stanovitom zabrinutošću u glasu, Borisav Jović Momira Bulatovića. Kamenjar o kojem je reč, zapravo je poluostrvo Prevlaka koje u strateškom smislu više znači Crnoj Gori negoli Hrvatskoj, budući da se Boka odatle vidi kao na dlanu. Kao što Ivo Džima, „bezvredni kamenjar“ usred Pacifika, strateški više znači Japancima negoli Amerikancima. Uostalom pogledajte, ako već niste, filmove Klinta Istvuda „Pisma sa Ivo Džime“ i „Zastave naših očeva“, pa će vam biti jasno kako na svetu nema bezvrednih stvari – u apsolutnom smislu.

Hoću da kažem kako je za nekoga kamen samo bezvredni kamen, dok je za drugoga taj isti kamen simbol, čak štaviše, strateški objekat. Kao što je za nekoga crvljiva jabuka samo obična „ajdara“, neprskana i nemodifikovana, a za drugoga pak simbol prvobitnog greha. Pa i taj hrast na relaciji Ljig – Preljina za ministarku Mihajlović predstavlja samo obično drvo, dok meštanima Savinca znači mnogo više. U najmanju ruku znači im koliko i stari dobri Ent Frodu Baginsu. Na stranu urezani sveti zapis i krst u njegovoj stoletnjoj kori. A upravo taj sveti zapis daje našem Hrastivoju iz Savinca oreol paganske mističnosti kojom se i engleski Stounhendž odvajkada diči.

Nego, batalimo nadnaravne moći svetog hrasta (ipak je 21. vek), i pređimo na indikatore koji, preko „afere hrast“, prilično dobro odslikavaju mentalitetsku situaciju u Srbiji (čime na težini dobija i opaska selektora mlade fudbalske reprezentacije Paunovića da se mentalitet naroda uvežbava poput recimo izvođenja slobodnog udarca.)

Šta je, naime, bitno u priči o svetom hrastu? Najpre, činjenica da je pre 2013. godine retko ko u Srbiji, izuzev žitelja gornjomilanovačkog kraja, čuo za sveto drvo pod kojim je Miloš Obrenović sanjao pobedu nad Turcima. Znači, propuštena je povijesna šansa da se sveti hrast iskoristi u turističke svrhe. Iz te bi se propuštene prilike, nadalje, mogao izvući zaključak o bitnim karakteristikama ovdašnjeg politikantskog voluntarizma. Jer kao što državu ne zanima kuda sve treba da prođe koji koridor (mogla je umesto hrasta da iskoči kakva drevna crkva), tako joj izgleda nisu bitna ni sledeća pitanja. Na koji način građani krpe kraj s krajem? Zbog čega mladi ljudi odlaze u inostranstvo? Kako će nam obrazovanje izgledati nakon racionalizacije javnog sektora? Zašto nas izjeda „bela kuga“? Zbog čega nema agresivnijeg forsiranja porodičnih preduzeća? Čemu rasprodaja profitabilnih javnih firmi? Dokle više zapošljavanje preko veze? Do kada će poslodavci zloupotrebljavati Zakon o radu? Zašto nema jeftinih stanova za mlade bračne parove? Dokle mizerna odvajanja za kulturu?

Hrast je u izvesnom smislu lakmus papir strukturalne nebrige i neodgovornosti kojoj smo izloženi. Doduše, ni mi nismo neke cvećke – budući da je vlast ogledalo naroda. Ili ćutimo u sebi, ili se jedni drugima jadamo. Zapravo, građanski aktivizam u širem smislu svodi se na sledeće reči Miliše Nikolića iz Savinca: „Digli smo ruke od borbe za naš hrast jer vidimo da je ona uzaludna“. Ali zato ministarka Mihajlović ima krasnu ideju. Kao što se rešenja ključnih problema građana u ovoj zemlji rešavaju njihovim kalemljenjem na ostale nedaće, tako će država nakalemiti i deo svetog hrasta na neko drugo stablo. A onda, dovoljno je pronaći dobrovoljca u liku evropskog komesara i domaćinski mu ponuditi testeru da svečano načini prvi rez.