Zaključci iz kruga dvojke

Uzmimo na primer „uglednog tviteraša iz kruga dvojke“ i ujedno bivšeg savetnika bivšeg predsednika države, koji je svojevremeno predložio bivšem predsedniku države (a ovaj se toga i danas gnuša) da u cilju političke kampanje poseti ekipu serije „Selo gori a baba se češlja“. Sećate se tog hepeninga, koji je zamišljen kao cool predstava, a pretvorio se u jeftini populizam od kojeg su se želuci gledalaca okretali poput loto bubnja. Odnos intelektualne javnosti prema TV seriji Bajić Radoša zapravo je „slika malograđanske, snobovske pseudoelite potonule u autošovinizam“ – kazao je pre neki dan bivši savetnik bivšeg predsednika države iz „kruga dvojke“. Preoštar vokabular, čini se, čak i u kontekstu odbrane televizijske serije javnog servisa o pitoresknim žiteljima imaginarnog Petlovca. Međutim, radi se o interesantnoj terminološkoj konstrukciji unutar koje se snobizam i malograđanština dovode u istu ravan i prepliću sa slikom pseudoelite, koja poput Titanika tone u okean autošovinizma.
Nemam nameru da razgraničavam naizgled istovetne ali sasvim različite kategorije snoba i malograđanina, ponajmanje da objašnjavam pojam autošovinizma, a ni pod razno da analiziram uticaj seljaka u političkom životu Srbije. Umesto toga, stavljam znak pitanja iznad zaključka koji se može izvući iz odvojenih i uzajamno nepovezanih izjava bivšeg ministra odbrane i bivšeg savetnika bivšeg predsednika države, koji glasi – Bata je, prema Krletu, žrtva autošovinista iz redova snobovsko-malograđanske pseudoelite iz „kruga dvojke“.
Priča druga: Više je nego žalostan stupor koji su iskazali socijaldemokratski aparatčici iz „kruga dvojke“ u vezi sa odlukom gradskih vlasti da se po ko zna koji put izrovare kosti Dimitrija Tucovića. Prema rečenoj odluci, a u sklopu rekonstrukcije Trga Slavija, planira se izmeštanje grobnog mesta velikana socijaldemokratske misli i sindikalizma – i to tako što će Tucovićevi posmrtni ostaci biti preneti u Aleju velikana, a bista (rad vajara Stevana Bodnarova) direktno na plato ispred banke. I sve to da bi se na mestu gde (još uvek) počiva Dimitrije Tucović instalirala fontana. Sad, zamislite da Amerikanci izglasaju odluku da izmeste bistu (kamoli grob) Bendžamina Franklina da bi na istom mestu postavili nekakvu vodenu prskalicu. Teško je to zamisliti budući da Amerikanci poštuju svoje istorijske ličnosti. Obaška što bi izbegli postavljanje fontane – posebno nakon što je Marsel Dišan (na njujorškoj izložbi 1919) proglasio pisoar za umetničko delo nazvavši ga „Fontana“.
Uvreda za Dimitrija Tucovića jeste i preseljenje njegove biste na plato ispred banke. No, to je samo nekih pedesetak metara dalje – reći će gradski menadžer od koga i ne treba očekivati simboličko razmišljanje u kontekstu rekonstrukcije Trga Slavija. Logika profita razara svaku drugu logiku – simboličku naročito. A ovde je upravo simbolika bitna. Jer, levičar koji je čitavog života pisao o kapitalizmu kao ekspanzionističkoj i eksploatatorskoj tvorevini završiće ništa manje nego ispred banke – simbola savremenog kapitalizma. I to kao njen dnevni i noćni čuvar, umesto da je, kao do sada, prezrivo strelja bronzanim pogledom iz samog centra Slavije.
Priča treća: Ovih dana u „krugu dvojke“ vlada uzavrela atmosfera predizbornog prelaznog roka. Kapiten momčadi PUPS-a, iskreno ganut premijerovim sretenjskim susretom sa penzionerima koje je tom prilikom proglasio herojima samopregornog stezanja kaiša, potpisao je koalicioni sporazum sa SNS-om. Nisu fotelje razlog transfera, izjavio je na konferenciji za štampu. A ni penzije valjda nisu male. To samo tako izgleda sa strane.