Zakon akcije i reakcije

Sad, da je g. Slobodan Jovanović svoj komentar „Srpstvo ili anticrnogorstvo“ (Danas, 19. 4. 2011) povodom mojih kolumni objavio u on-lajn verziji, otćutao bih kao striko Milovan iz Brskuta. No, pošto je komentar štampan na po' strane ne mogu a da ne odgovorim, uz napomenu da mi je ža' što ću ovoga puta suprotno pravilima morat' da privatizujem ovu kolumnu. To pre svega radim zbog mojih crnogorskih predaka kojima bi (da su živi) argumenti g. Jovanovića zvučali u najmanju ruku besmisleno. Tu ubrajam prađeda Boža, jednog od učesnika u zauzimanju Bardanjola – skadarskog vojnog uporišta 1912/13. godine. Đeda Vujadina, komandira čete trećeg bataljona Osme crnogorske brigade i oslobodioca Beograda 1944. godine. Oca Božidara, dugogodišnjeg ulcinjskog odbornika i žestokog ali čestitog opozicionara. Kao i drugog prađeda Vasa Labana, uglednog Crnogorca kome je Mihajlo Lalić, ne baš iz prevelike simpatije, namenio glavnu ulogu u jednoj svojoj pripoveci.

Ali „ajde da idemo u središte problema“, što bi rekao kritičar mojih kolumni. Pre svega očigledno je da gos'n Jovanovićeva naoko kreativna eklektika: Pašić, AVNOJ, Ceca, Jeca, Gavrilo Princip, Milan Mladenović, Guča, Egzit i CZ u istom košu, pada u vodu pod teretom pogrešnih i na momente ostrašćenih zaključaka koji iz nje proizlaze. Dobar primer je naopako tumačenje mog pisanja o Egzitu i Guči („Ajde Jano“, Danas, 20. 7. 2010). Ja tu, ako me sećanje ne vara, a ne vara me, pisah o besmislu podele na tzv. prvu i drugu Srbiju, a g. Jovanović iz toga iščeprka nekakvu „civilizacijsku“ paralelu između Guče i CZ-a. Međutim, vratimo se Crnoj Gori. „Crnom Gorom se u Srbiji medijski bave svi osim pripadnika crnogorske nacije“, veli g. Jovanović i odmah zatim naučno objašnjava „najčešće su to deklarisani Srbi poreklom iz Crne Gore“, da bi u nastavku valjda metodom dedukcije zaključio „što po pravilu znači i deklarisani anticrnogorci“. Ovakva i slična poentiranja na nivou burleske višestruko su štetna, pa je zbog istih i sam g. Jovanović na korak od toga da mljava (misli) kako je i crnogorstvo zapravo nekakvo antisrpstvo. Srećom te imam prečeg posla nego da ispijam kafe u „Moskvi“ i u nedostatku inspiracije za svoje kolumne pišem ubojite pamflete protiv Crne Gore. To što se povremeno, kao Crnogorac spreman da se našali i na sopstveni račun, kritički „dovatim“ izvesnih društvenih anomalija (u Crnoj Gori ili Srbiji, svejedno) druga je priča koju mnogi Jovanovići nažalost ne razumeju. Kao što ne razumeju da se u izvesnim prilikama opisi stvarnosti ne moraju nužno oslanjati na specijalizovane „ćitape“ – sociološke ili bilo koje druge. Čini se zapravo kako g. Jovanović i njegovi istomišljenici ne razumeju da postoje ljudi koji se deklarišu kao Crnogorci, a istovremeno govore srpskim jezikom. Da postoje ljudi koji smatraju da su Crna Gora i Srbija dve specifične države uzajamno isprepletane mnogostrukim vezama, pa stoga i jednu i drugu doživljavaju kao svoju domovinu. Da postoje ljudi kojima smeta veštački izazvan razdor između Crnogoraca i Srba, osmišljen na bunjištu sitne političke matematike. Da, na kraju krajeva, postoje ljudi koji iskaču iz novouspostavljenih dogmatskih i dnevnopolitičkih šablona. U tom smislu, neće biti da srpstvo baš uvek označava anticrnogorstvo i obratno, kao što ni kritikovanje crnogorske vlasti ne znači vređanje crnogorske države i naroda. Ima u tome (božija vjera) i izvesnog staljinističkog šmeka – u tom poistovećivanju vlasti i naroda/države, pa ukoliko opališ po vlasti, automatski znači da omalovažavaš narod i državu.

Na kraju, g. Jovanović kao da se ne zadovoljava ionako nategnutim razlikama između Crnogoraca i Srba, pa u nekakvom hantingtonovskom magnovenju „odjeka i reagovanja“ ide i korak dalje, ka civilizacijskim razlikama. „Vrlo sam znatiželjan“, veli, „da mi neko objasni odakle toliko narcisoidnosti i nadmenosti, civilizacijskog potcenjivanja drugih.“ Ispada prema g. Jovanoviću da Crnogorci koji govore srpskim jezikom civilizacijski potcenjuju sami sebe. Umalo da dešifrujem ovu besmislicu kad ono, „bilo bi malo nastrano da jezik zoveš imenom nekoga ko te negira, ko ti prisvaja istoriju i teritorijalno te merka“, kao da odnekud čujem metalizirani Jovanovićev glas. A ja naivno mislio da su se te priče o nekakvim teritorijalnim pretenzijama i merkanjima davno ubajatile. Kao i da izbor kablovskog programa isključivo zavisi od provajdera. Od ponude i tražnje, a ne od državne politike. Pa je tako g. Jovanoviću u Srbiji dopao „Atlas“, a meni RTCG (slika ko staklo). Dok, zanimljivo, u Crnoj Gori TV kanali iz Srbije obično dopadnu redovnim pretplatnicima Total ti-vi-ja. Zakon akcije i reakcije, što bi rekao g. Jovanović.