Zakon o padu

Dačić se s druge strane držao nama bližih evropskih modaliteta, što je povremeno stvaralo utisak da je prvi čovek vlade kratkoročno pod dejstvom duha sindikalizma, a dugoročno na strani obespravljenih. Sve u svemu bio je to veoma konstruktivan i inspirativan susret. Nešto slično viđeno je daleke 1550. godine na konferenciji u Valjadolidu, kada su Las Casas i Sepulveda diskutovali o prirodnoj (ne)ravnopravnosti između Evropljana i Indijanaca.

Kostić je u maniru krupnog kapitaliste koji je upravo razrešio komplikovanu diferencijalnu jednačinu – kako izvršiti preraspodelu prava i obaveza tako da poslodavcima pripadnu samo prava, a zaposlenima isključivo obaveze – izložio sopstveno viđenje radnih odnosa u narednom periodu. Suština je ukratko u tome da se poslodavcima ubuduće olakšaju procedure otpuštanja radnika – otprilike kao u „azijskim tigrovima“. Radi se o grupi privredno razvijenih, ali ne i demokratskih zemalja koje su odavno reafirmisale Engelsov „Položaj radničke klase u Engleskoj“. (Umesto Albiona upisati naziv bilo kojeg „azijskog tigra“.)

Ako nekome trenutno pada na pamet jeretička misao kako bi naturalizam radništva u Srbiji jednostavno popustio pod teretom makar jedne žlice „singapurćanskog“ darvinizma, to je samo refleksija zdravog razuma. Uostalom, fleksibilizacija otpuštanja pretvorila bi ovdašnje tržište rada (ako već nije) u rezervoar jeftine (ali poletne) radne snage. A poznato je, kao što je jednom prilikom primetio veliki francuski sociolog Pjer Burdije, da armija nezaposlenih ne predstavlja nikakvu armiju budući da nezaposlenost izoluje, atomizira, demobiliše i desolidariše. Iz perspektive kapitala, međutim, takva se armija atomizovanih pojedinaca samo poželeti može.

No, nije diferencijacija radništva na izolovane „kovače vlastite sreće“ jedini razlog da bismo uspostavljanje neoliberalnog „unajmi i otpusti“ zakonodavstva proglasili katastrofalnim rešenjem po Srbiju. Prvo, zakonska legitimacija „unajmi i otpusti“ kulture unutar domaće verzije burazerskog kapitalizma definitivno bi legalizovala eksploataciju radne snage. Bez obzira što će tipični srpski kapitalista kazati da fleksibilno otpuštanje radnika predstavlja humani čin pošto, gle čuda, neminovno vodi fleksibilnijim oblicima zapošljavanja.

Drugo, Srbija je zemlja stotinama svetlosnih godina udaljena od meritokratije, što znači da se ovde talenat, osim u komercijalnim šou programima, ne smatra naročitom vrednošću. Zato ne treba da čudi što su „kovači vlastite sreće“ često lišeni osnovnih sredstava za rad – čekića i nakovnja (u simboličkom smislu, razume se). S druge strane, uporno opstaje neoliberalno pravilo po kojem se krivica za, recimo, otpuštanje isključivo svaljuje na radnička pleća. Onaj ko se drzne da zatraži prava koja mu u teoriji pripadaju obično biva etiketiran kao besposličar i neradnik. Vrhunac je kada se optužbom za lenjost potkači celokupno radništvo, što je pre nekoliko godina u izvesnom smislu „patentirao“ Mišković nazvavši kompletnu radničku klasu u Srbiji razmaženom. Kakve li slučajnosti, desilo se to upravo na vrhuncu divljeg tranzicionog kapitalizma.

Sudeći prema premijerovim rečima, era divljeg kapitalizma potrajaće najkasnije do kraja iduće godine. Naime, „riternirajući“ Kostiću rečima da Srbiji trebaju evropski a ne azijski radni propisi, Dačić je iskazao uverenje da će uz pomoć novog zakona o radu (ili prekrojenog starog zakona) Srbija definitivno napustiti okrilje divljeg kapitalizma. Time je sa najviše pozicije u zemlji stigla potvrda sledećih bitnih činjenica. Da smo dugi niz godina unazad bivstvovali u okvirima divljeg kapitalizma. Da je sintagma „divlji kapitalizam“ legitimno sredstvo pri opisivanju perioda tranzicije. Da era divljeg kapitalizma još uvek traje i da će trajati najkasnije do kraja sledeće godine. Otprilike sve dok novi „zakon o padu“ u razjapljene čeljusti opšte fleksibilizacije ne ugleda svetlo dana.