Zbeg u slobodu

Uostalom, kada se Džon Milijus, autor Konana, može deklarisati kao zen anarhista, postoji li ijedan valjani razlog da komunistu Ciprasa ne častimo bar nezvaničnom titulom anarhosindikalističkog marksiste? Ali, to ionako nije poenta prošloutorničkog članka. Poenta je, između ostalog, u ironiji. A ironija je danas jedino sredstvo bega u slobodu. Nasuprot tome, svako opkoljavanje ironije nemaštovitim navodnicima, zločin je protiv ironičnosti. Fromovski beg od slobode – u najmanju ruku. Pa ko shvati, shvatio je!

Ipak, manimo se teških tema na ovu vrućinu – kada se i ironija metnuta pod navodnike topi kao čoko-moko na vrelom julskom suncu. Čitaocima treba servirati što laganiji obrok sačinjen od daleko inspirativnijih tema. Recimo, analizu sadržaja – koliko se puta Sarapa, u direktnom prenosu šetnje bosanske delegacije i Vučića Knezom, dotakao tamburaškog orkestra, koji im je svirao na uvce? Ili, na primer, komparativnu analizu Vučićevog i Bakirovog baldisanja u odelima na plus 40! Možda, šahovsku analizu njihove partije na Kalemegdanu sa zvaničnim saopštenjem za javnost : jal' je sicilijanka – jal' je damin gambit? Ništa manje egzotično bilo bi pitanje koliko je dobio evra u dinarskoj protivvrednosti odvažni drvoseča koji je uprkos drevnom proročanstvu pretesterisao hrast iz Savinca? Ali to je neka druga tema skopčana sa čeličnom Zoranom i trijumfom etike rada i preduzetničkog duha na koridoru 11, između Ljiga i Preljine.

Okrenimo se stoga fudbalskoj tematici? Žreb za SP u Rusiji 2018. nije nam bio naklonjen – ko što to vole da kažu sportski komentatori. Nalazimo se u tzv. grupi smrti sa Gruzijom, Moldavijom i Irskom. U isto vreme, naš klupski fudbal trijumfalno napreduje u okvirima kazino-ekonomije, budući da su već u premijernom prvenstvenom kolu krenule nameštaljke. U međuvremenu, funkcioneri FSS-a toliko su se napregli da zadrže selektora mlađahnih prvaka sveta, da je Paunović pobegao glavom bez obzira. Inače, drevni je to običaj ovdašnjih, mladih stručnjaka. Zbeg u slobodu!

Kad smo kod toga, sedim u nedelju popodne u debeloj hladovini konobe na barskoj železničkoj stanici i kratim vreme do polaska brzog za Beograd. Na baštenskoj plazmi poslednja četvrtina filma „Beg u slobodu“. Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji, filmski projekat Džona Hjustona. Kratak sadržaj: Fudbalski tim ratnih zarobljenika igra protiv uigrane nacističke momčadi utakmicu života. Meč posmatraju visoki oficiri Vermahta, među njima i Maks fon Sidov, dok naoružani vojnik (kao iz Otpisanih), ručno obrće rezultat na odgovarajućem semaforu. Dramatika je na nivou klasične grčke tragedije, ali je svršetak holivudski – jer sasvim očekivano pobeđuju ratni zarobljenici. Kako i ne bi kada na golu imaju jednog Silvestera Stalonea, u srednjem redu Majkla Kejna, a u napadu Edsona Arantesa lično. Pele daje nezaboravni gol makazicama, dok Roki brani odlučujući jedanaesterac samouverenom Fricu. I ostali članovi tima ostavljaju srce na terenu.

E sad, kada bi Kolarov igrao poput Majla Kejna u rečenom Hjustonovom filmu, umesto što u reprezentativnom dresu deluje otežalo, kao da se upravo najeo čorbastog pasulja s rebarcima, možda se danas ne bi pribojavali neugodnih Moldavaca. Jer Kejn je na filmskom platnu, i pored svojih pedesetak godina i pivskog stomačića, delio saigračima lopte kao na tacni. Kao Pape Sušić na Mundijalu u Italiji.

Bilo je to u predvečerje bratoubilačkog rata. Mnogi još uvek veruju kako do sranja ne bi ni došlo da je Jugoslavija osvojila SP te 90-e! Iskreno, mišljenja sam da titula (na žalost) ne bi sprečila maloumlje. Štaviše, bila bi to savršena ironija sudbine? Kao što je ironija sudbine da se finalni zbeg u slobodu naroda i narodnosti odigrava u desetostrukom živom obruču sazdanog od radnika obezbeđenja, „u planinskom predelu Kalemegdana“ (Dačić).