Zelenaška etika i duh idiotizma

Državu očigledno ne zanima što je ovaj redovni platiša svoje račune plaćao tačno u dinar, a ne u paru. Ali je takođe ne interesuje ni to što EPS nema teoretskih šansi da dužniku vrati kusur od 33 pare. Neko je može biti računao u centima što je još jedan dokaz da trčimo pred evropsku rudu. Pa šta državu onda zanima? Prve svega da ovom redovnom platiši električne energije što pre pošalje nesentimentalne izvršitelje, koji će mu plenili stvari u vrednosti od 67 para.

Međutim, nije to sve. Izvršiteljima ne pada na pamet da izlaze na teren kako bi plenili nečiju četvrtinu čačkalice. Zato njihov dolazak, za svaki slučaj, košta čitavih 4.200 dinara – što drastično uvećava novčani iznos duga od 67 para. Čak toliko da bi izvršitelji mogli da zaplene dužnikov glanc novi meblo ili čak polovni komplet Remarkovih romana. Zavisi od afiniteta izvršitelja. Pritom, ukoliko redovni platiša električne energije s početka ovog teksta ne želi da plati dug od 67 para + kamatu + putne troškove izvršitelja, ili pak ne želi da mu ovi plene stvari iz kuće – država će mu taj sumarum, uz odobrenje matične banke, velikodušno odrezati od plate (u ovom slučaju penzije) koja mu se isplaćuje preko računa. Bez imalo sentimenta – kako i dolikuje zelenaškoj etici bankara i etatističkih lihvara.

I sve bi ovo bilo tek malčice apsurdno da država pomenutom EPS-ovom dužniku i vojnom penzioneru ne duguje tričavih 350.000 dinara – što priču čini bezmalo kafkijanskom. Obratite pažnju, država hita da od svog građanina pokornog iskamči 67 para pod pretnjom prinudne naplate duga (koja se dodatno naplaćuje), ali istovremeno ne trči da mu po pravosnažnoj presudi isplati 350.000 dinara, koje mu duguje na osnovu neusklađene vojne penzije. Pa zar u tom slučaju ne bi bilo logičnije da izvršitelji prvo zakucaju na vrata ministra Gašića i zaprete mu zaplenom telepromtera? Ili bi se takav potez izvršitelja tumačio kao državni udar – u najmanju ruku kao teroristički akt koji šteti ugledu države. A poznato je da država bez ugleda teško može raditi u korist građana.

No, na nesreću velikog broja građana, prošla su vremena kada su države radile u njihovu korist. Sada ili rade za vlastitu oligarhiju dobro uglavljenih činovnika – ili za međunarodne kreditore. Nevolja je jedino u tome što se i međunarodni (globalni) i narodni (lokalni) zelenaši predstavljaju kao demokratični Samarićani koji građanima nude šansu za lagodniji život, (ko je rekao Faust?) – ali tek nakon što ih prethodno odalame po džepu. Građani zauzvrat škrguću zubima, stežu kaiševe oko istanjenih strukova i trpe. Retko im pada na um da se late spiritualnih tehnika i da što dalje od sebe odagnaju duhove raznih idiotizama koji posedaju društvene odnose. A i kada se desi nešto slično – kada građani, kreditni robovi, dužnici itd., podignu glas protiv zelenaške etike (kao Grci na primer), onda ih establišment brže-bolje okači na stub srama. Idete levo – vi ste levaci, bez obzira što vas i Krugman i Stiglic podržavaju.

I zaista, čemu tolika povika na Grke? Zbog čeka kritikovanje njihove odluke da dizgine sudbine uzmu u svoje ruke? Zar referendum nije par excellence demokratsko sredstvo kojim građani neposredno odlučuju o nekom bitnom pitanju? Naročito kada je pitanje u vezi sa direktnim produktima globalnog duha idiotizma. A to što zelenaška etika za rečeno sredstvo ne daje ni 67 para, dovoljno govori u prilog demokratičnosti novog vrlog sveta. Što bi stari Latini rekli: „Facta, facta – non verba!