Železo sa ukusom riže

„Snevam“, veli Trajče, „kako idem da kupim ‘starke’ kod Kineza. Radnja ni nalik onoj u kojoj redovno pazarim nepotrebne džidže. Više podseća na samoupravnu samoposlugu iz vremena druga Tite. Ipak, uzimam metalnu korpu i hrabro zalazim međ’ uredno sređene rafove. Svuda po radnji patroliraju uniformisani Južnokorejci sa leskovačkim naglaskom spremni da bambusovim štapovima odalame svakoga ko se presamiti da pročita cenu. Srećom, brzo pronalazim ‘starke’ i ne saginjući se trčim prema kasi. Za pultom, kineski bračni par pomno prati dešavanja na prvom programu RTS-a. Direktan prenos Parova. Stavim brže-bolje ‘starke’ na pult a ove promenile boju – nisu više sive nego ružičaste. Taman da opsujem kad izvesna gospođa iza mene usplahireno zavapi – otkud (bre) japanski vrt u kineskoj radnji? Vidim poznata mi odnekud a onda shvatim da je u pitanju prva dama Srbije. Gospođa se istog trenutka preobražava u gospodina predsednika Tomu iz Bajčetine koji mi svečanim korakom prilazi u nameri da mi okači nekakvu medalju oko vrata. Otimam se, prkosim, a medalja u sveopštem metežu pada na pod i rasipa se u bezbroj pirinčanih zrna. Predsednik ih kupi ali to dole više nije medalja već čokolada sa rižom – sazdana od najfinijeg smederevskog železa“…

Kao što se iz priloženog može zaključiti, Trajčetov san (mislim na Trajčeta iz kafane „Kod dva crna Ememefovca“) ima izrazito kompleksnu strukturu i može se analizirati na više nivoa.

Najpre, sanjati kupovinu „kineskih starki“ u tranzicijskoj Srbiji pre svega znači pristajati na bofl egzistenciju. Bofl čovek živi bofl život i glasa za bofl političare koji preferiraju bofl politiku koja nas sve zajedno, putem bofl spinovanja, vodi u bofl budućnost… A ka njoj se komotno može i u bofl „starkama“. Nadalje, to što je Si Đinping svratio u Srbiju mali je korak za Kinu ali je (sudeći prema predsedniku, premijeru i RTS-u) veliki korak za Srbiju! Tako će ova zemlja, zahvaljujući mudroj politici izvršne vlasti, konačno prerasti u balkanski magacin za dalju distribuciju jeftine kineske robe. I železa, pride.

S druge strane kineski kapital, koji dolazi iz zemlje izrazito jeftine radne snage, naići će na povoljno okruženje u zemlji još jeftinije radne snage. To vam je kao sistem spojenih sudova od kojih je jedan veći i raskošno dekorisan a drugi manji i ulubljen. Južnokorejska Jura prva je osetila čari ovdašnjeg jeftinog rada. S tim u vezi, dok leskovački trudbenici trpe klasičnu eksploataciju, poput mančesterskih kolega iz 19. veka, dotle inspekcija rada „snom mrtvijem spava“. To naravno nikakve veze nema sa izvesnim automobilima koje je Jura velikodušno darivala ministarstvu rada. Zapravo, reč je o humanom strateškom partnerstvu između stranog investitora i ministarstva koje, istina, malko odudara od ustavne zabrane sukoba interesa. Kao što i upoznavanje prve dame Kine sa lepotana botaničke bašte i japanskog vrta predstavlja tek neznatni gaf prve dame Srbije i njenih savetnika, koji tek neznatno odudara od ustanovljenog diplomatskog šmeka.  

S druge strane, sanjati da RTS umesto Boljeg života emituje Parove na svom prvom kanalu, prema tranzicijskom sanovniku, znači komercijalizaciju „servisa svih građana Srbije“ iliti u našem slučaju – „vučićizaciju javnog servisa“. Prvo je u subotu i nedelju RTS udarnički otkačio Žiku (sa sve šarenicom), a zatim je beskrupulozno prionuo na prenos posete visoke kineske delegacije Srbiji. Na taj način je Bujošević definitivno pružio Vučiću ruku pomirenja – okajavši uzgred grehe zbog toga što RTS dva minuta kraće (u odnosu na Pink i Studio B) pušta premijera u etar. Inače, kroz vikend studio „javnog servisa“ prodefilovali su mnogi dvorski, društveni, politički, ekonomski, kulturni, sportski analitičari – kao i ostali stručnjaci za Kinu, Vladine trijumfe, Brus Lija, Vučića i lastina gnezda. Svi oni su gledaocima „javnog servisa“ potanko, i što je najvažnije, krajnje nesebično predočavali najpikantnije detalje uspostavljanja strateškog partnerstva između Srbije i Kine.

Ko kaže da nije dobro sanjati kusanje velike železne čokolade sa ukusom riže.