Znate li da opravite vodokotlić?

„Snevam“, veli Sredoje, „kako sa šrafcigerom u ruci tumaram po kući u nameri da opravim vodokotlić. Penjem se na drugi sprat kad tamo – premijer u kožnom mantilu, uštirkanoj košulji i izglancanim cokulama elegantno češlja brčiće. Kada me ugleda, ko iz topa mi postavlja dva najlogičnija pitanja u tom trenutku – gde ću s tim srolovanim Informerom? (U visoko uzdignutoj ruci mesto šrafcigera zaista držim srolovani Informer.) I, da li znam da postavim rotor na helikopter? Kako da ne, odgovaram oduševljeno, pa ja sam harmonikaš u seoskom bendu, normalno je da znam tak’e stvari – dajte taj rotor ‘vamo! Ali premijer više nije premijer već daktilografkinja ustavnog suda koja mi nalaže da napišem tužbu komisiji za dualno obrazovanje. A vodokotlić, urlam zaprepašćeno! ‘Oću da opravim vodokotlić! U tom trenutku, budim se u znoju lica svog“.

Kao što se iz priloženog može zaključiti, Sredojev san poseduje izuzetno kompleksnu strukturu. Ključan je, međutim, jedan detalj. Naime, prema tranzicijskom sanovniku, kada sanjate da opravljate vodokotlić to neizostavno ima veze sa obrazovanjem Ili ćete dobiti keca iz istorije, ili ćete kiksnuti prijemni na fakultetu primenjenih umetnosti, ili će se obrazovni sistem, onakav kakav znate, definitivno urušiti kao kula od karata. A sa njim i par hiljada prosvetnih radnika. Sudeći prema izjavama premijera, ispada kako je prosveta najbitniji resor u predekspozeovskoj eri, a obrazovanje najvažnija tačka budućeg programa vlade. Ništa, dakle, od borbe protiv korupcije, koridora, evropskih poglavlja… Pa zbog čega je onda reforma obrazovanja, za koju premijer veli da predstavlja most između edukacije i srpske ekonomije, tako značajna u ovom trenutku? Upotrebimo logički metod Herkula Poaroa.

Misija MMF-a dolazi u Srbiju. Pljušte pohvale na račun vlade zbog privrednog rasta zemlje (bez privrede), zbog bolnih reformi (koje jedino ne bole povlašćene), zbog otpuštanja radnika u javnom sektoru (onih bez partijske knjižice)… Ipak, MMF nije u potpunosti zadovoljan postignutim već traži još otpuštanja – posebno u prosveti. Kako, međutim, otpuštati bez prethodnog proterivanja opšteobrazovnih predmeta iz srednjih stručnih škola? Uostalom, šta će kog vraga (pitaju se drvoprerađivač i cvećar iz vlasti), jednom budućem drvoprerađivaču i cvećaru filozofija i građansko vaspitanje, odnosno, široko obrazovanje? Zar štos nije u tome da se raja zatupavi i preorijentiše na jeftin rad?

„Imam rešenje“, dobacuje ushićeno premijer šefu misije MMF-a – Rufu, „reforma obrazovanja ići će u smeru dualnog obrazovanja – kao u Švajcarskoj. Deca će se malo zezati u školi sa osnovnim teorijskim postavkama budućeg uskostručnog zanimanja, dok će daleko veći deo vremena provoditi rmbajući na praksi u privatnom sektoru – recimo u fabrici Milka čokolade.

„Izvrsno“, prekida ga šef Ruf, „ali vi nemate fabriku Milka čokolade! Čak ste i onu jednu prodali – a pravila je tako divne čokoladne bananice“.

„To su uradili oni pre mene“, ponosno će i s vidnim olakšanjem premijer (koji se izvukao).

Kasnije, budući mandatar izlazi pred kamere i u stilu stend ap zabavljača obaveštava javnost da ga „ne interesuje kakva je kome diploma već šta ko zna ili ume da uradi – da postavi rotor na helikopter, popravi vodokotlić ili napiše tužbu“.

Čist, dakle, pragmatizam proistekao iz dualnog obrazovanja. Obaška što za opravku vodokotlića nije potrebno znanje tipa koje je godine napisan Sretenjski ustav ili koji je filozof ispio čašu kukute? Kakvo olakšanje za one koji ne vole knjigu.

Eto, premijer bi bio ponosan ako bi mu sin radio u pekari ili knjižari. Kul. S druge strane, pitanje je da li sličan rezon ispoljavaju i polupismeni skorojevići na funkcijama iz premijerovog okruženja koji će svoju decu školovati daleko od dualnog obrazovanja – na Oksfordu ili Harvardu? A onda će se ta dečica jednog dana vratiti u Srbiju i u duhu reprodukovanja elita preuzeti upravljanje masama – to jest srećnicima koji nisu imali love za velike škole ali su, zahvaljujući dualnom obrazovanju, perfektno naučili da oprave vodokotlić. Zlu ne trebalo.