Aleksis Cipras, kao Sizif gura „grčki kamen“ – za razliku od mitološke priče o uzaludnom naporu smrtnika, koji razljuti bogove – verujući da će izaći na kraj sa teretom, koji je sebi stavio na pleća. Pregovori sa Trojkom o trećem paketu izbavljenja zapravo tek su sada na početku, pošto je Atina prihvatila sve što je prethodno odbila. Pred premijerom je i mučna i neizvesna bitka, pre svega odmeravanje u sopstvenim redovima. Cipras pred sobom nema samo programirane i sumnjičave svetske kreditore. Domaći front može da bude opasnije i neizvesnije borilište. Najosetljivije je stanje u sopstvenom jezgru.
Nacionalnu nestabilnost nije pokrenuo sadašnji predsednik vlade i lider Sirize, podsećaju smireni poznavaoci. „Zemlja plaća ceh duže političke nesigurnosti i čestih izbora“, nalazi novinar Katimerinija. „Mi smo postali naviknuti na nepostojanost, koja nekim drugima može da izgleda čudno“. Kolumnista atinskog dnevnika savetuje da „svako ko se nada da objasni turobno grčko stanje mora da pogleda dug spisak premijera i ministara finansija, koji su obavljali dužnosti otkad je počela kriza“. Tu su, na čelu vlade, Kostas Karamanlis, Jorgos Papandreu, Panajotis Pikramenos, Antonis Samaras i Aleksis Cipras, a kao šefovi finansija Jorgos Papakonstantinu, Evangelos Venizelos, Jorgos Zanias, Filipos Sahinidis, Janis Sturnaras, Gikas Harduvelis, Janis Varufakis i Euklid Cakalotos.
Ciprasova vlada, levičarsko revolucionarna (u dva kritična glasanja) opstala je u paralmentu oslonjena na glasove suprotnog ideološkog tabora. Nalikuje na formu da je Siriza u sedlu, a u stvarnosti, na Sintagmi praktično prolazi kao – velika koalicija, mešavina svih vrsta ideoloških protivnika i istomišljenika. Ne radi se o dva stroja, koji su se nadmetali na izborima. Ali, opozicija opominje da njena podrška nije „a la carte posluženje na skupštinskom jelovniku“, dok su između trideset i četrdeset, od 149 Sirizinih predstavnika pobunjenici. Pred Ciprasom je izbor puta. Poslanici, koji su ga izjašnjavanjem o neizbežnim daljim strogim zakonima izneverili, čine značajnu grupu, sa pojedincima velike specifične težine i uticaja. Mogući bolan raskol vladajuće ćelije – koje čine ekstremni levičari, nekadašnji komunisti i raznorodni marksisti, pa i pojedinci skloni revolucionarnim obrtima – ne sme unapred da se smatra nemogućim.
Prosejavanje vlade, pre svega eliminisanjem Janisa Varufakisa (dobio je najviše glasova na januarskim izborima, ali je sada izložen i otkriću pripremanja hakerske zavere u sopstvenom resoru), daleko je od uplovljavanje u mirne vode. U skupštinskoj klupi je i dalje bivši ministar finansija, a na mestu predsednice parlamenta je Zoe Konstantinopulu kao svojevrsna „Jovanka Orleanka“ na kritično važnom mestu, pored „retrorevolucionara“, u vladi smenjenog Panajotisa Lafazanisa. Čini se da teško ovakva trojka može da se složi u jednu organizovanu „udarnu grupu“, ali svakako održava ideološke temelje Sirize, za koju su se Grci većinom odlučili na izborima.
Rekonstrukcija kabineta nije obavljena dovođenjem tehnokrata ili opozicionara. Cipras će i dalje biti na čeku – ukazuju analitičari – „sličnima sebi po uverenju, ministrima koji, kao i on sam, gaje ozbiljne sumnje u program propisanih reformi, ali su spremni da se trude, pre novih izbora“. Raspoloženje javnosti je još sasvim dovoljno pouzdan Ciprasov čvrst oslonac, dok premijer i šef političke zajednice Sirize održava ravnotežu i uspeva da vodi igru „zamenom igrača“. U tome mu je potrebna dalja veština i, istovremeno, pribavljanje biračke nadoknade iz rezervoara realista („nema drugog izbora“) za izgubljene naklonosti u „usijanoj levici“. Ministar rada Jorgos Katrugalos jednostavno ceni da je obavljeno „prilagođavanje nastaloj realnosti“.
Prvoborac Sirize, koji je ranije savetovao i Pasok Jorgosa Papandreua i smatra se kao „javni intelektualac“ izdankom Slavoja Žižeka, Janis Varufakis, po sopstvenom uverenju mesijanski narodni tribun – jednako sklon slabostima običnog smrtnika (kaže u Njujorkeru da je posle ostavke prvo zadovoljstvo bilo da iz mobilnog telefona obriše broj nemačkog ministra Šojblea) – smatra da je „Evropa u svojoj beskonačnoj mudrosti odlučila da reši helensko bankrotstvo stavljajući najveći teret u ljudskoj istoriji na ramena grčkih poreskih obveznika.“ Kao davnašnji aktivista i član komunističke partije u Engleskoj – seća se – na zboru organizacije obojenih studenata krajem sedamdesetih govor je imao običaj da počinje rečima „mi crnci verujemo“, da bi posle smeha iz publike objasnio kako je „crno stanje duha, a mi Grci smo Crnci Evrope, zajedno sa Ircima“. Kasnijih godina, kao profesor, svoje mesto u ekonomskoj struci je poredio „teologom ateistom smeštenim u srednjevekovni manastir“.
Aleksisu Ciprasu kao da je upravo najteže da izađe na kraj sa drugovima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
