Amanet faraona

Upravo je obeležen dan kad je 17. novembra 1869. otvoren Suecki kanal. Isamil paša, kediv Egipta i Sudana (namesnik osmanske Porte) i carica Evgenija, supruga (predsednika Druge republike, pre nego što je zauzeo presto Drugog carstva) Napoleona Trećeg, iz mediteranskih voda zaplovili su ka jugu na francuskoj luksuznoj jahti, koju je pratio britanski brod Delta, ali je u noći uoči svečanosti, „pod zaštitom mraka“, kanalom već prošla lađa britanske ratne mornarice NJuport, čiji je kapetan DŽordž Naris zbog toga javno, zvanično bio ukoren, ali istovremeno i diskretno posebno pohvaljen od vlade u Londonu za „napor da unapređuje interese kraljevstva u regionu“.

Posle svih bura koje su otad „mutile vode“ kanala, neodvojivo od bliskoistočnih političkih i ratnih oluja, suecki prihodi današnjeg Egipta u ovoj fiskalnoj godini su dostigli 5,9 milijardi dolara – samo u mesecu oktobru čak rekordnih 515 miliona – a u 2023. se očekuje preko trinaest.

Kroz kanal – proširen od 2015. značajnim delom za dvosmerni saobraćaj konvoja – čija propusna moć predviđa stotinu brodova dnevno, prolazi deset procenata svetske trgovine, koja se prevozi morima.

Suecka staza je, izvesno, vredna nešto obimnijeg vremeplova, kao amanet faraona i ne samo zbog sećanja na pompu onog vremena u kome je, kako je Isamil paša rekao, njegova zemlja postala i Evropa, koliko je i Afrika. Jedan ugledni francuski ambasador ovih dana ocenjuje da je Egipat „tek počeo da uživa blagodati od kanala nacionalizovanog 1956“.

Moderni Suecki kanal je najnovija mešavina voda Mediterana i Crvenog mora „ljudskom rukom“. Još je egipatski faraon Sesostris III verovatno imao svoj drevni put, kojim je povezao Crveno more sa Nilom oko 1850. godine pre Hrista. I više kasnijih faraona su pokušavali isti poduhvat, kao potom i persijski kralj Darije, arabljanski vojskovođa (savremenik proroka Muhameda) Amr ibn El As i imeprator Trajan.

Pominje se da je „u svoje vreme“ jednom od ovih vodenih staza prolazila i Kleopatra.

Pouzdaniji su, a i značajniji, zapisi iz mnogo kasnijih stoleća.

Pošto je osvojio Egipat 1798, Napoleon Bonaparta je doveo francuske stručnjake da ispitaju mogućnost kopanja kanala. Oni su pogrešno zaključili da je nivo Crvenog mora deset metara viši od Sredozemnog i da bi spajanje dovelo do potopa – katastrofalne poplave delte Nila, pa je Napoleon odustao od projekta.

Kad je pola veka kasnije Ferdinand Leseps, preduzimljivi diplomata, uspešno obnovio francuski pokušaj i predložio egipatskom kedivu stvaranje Suecke kompanije uz podršku imperatora Napoleona III, državnici u Londonu su takvu gradnju kanala videli kao „politički projekt da se umanji britanska dominacija u plovidbi morima“, pa bi pristupanje toj nameri bio „čin samoubistva“. Leseps je vodio rat otrovnim rečima sa premijerom lordom Palmerstonom, ali kasnije – kad je izgradnja počela – britanska imperija je kupila 44 procenta akcija, koje je egipatska vlada 1875. morala da proda zbog svojih finansijskih nevolja.

Ugovorom iz Konstantinoplja 1888. je odlučeno da će Suecki kanal sa okolinom biti neutralna zona, pod britanskom zaštitom, pošto je London već imao (kolonijalnu) kontrolu nad Egiptom i Sudanom.

Anglo-egipatski sporazum 1936. je potvrdio ulogu Britanije, koja je već gospodarila kanalom (i odbranila ga u dva svetska rata od napada, u prvom od turskih, u drugom od nemačkih namera da ga zaposednu) i pored toga što je Egipat stekao nezavisnost 1922. godine. Posle Drugog svetskog rata, Kairo je istina 1951. napustio taj akt, ali Britanci nisu kanal.

Konačno, Englezi su povukli svoje jedinice 1956, predajući kontrolu egipatskoj vladi. Revolucionarni predsednik Gamal Abdel Naser je u julu nacionalizovao Suecku kompaniju, u kojoj su većinu vlasništva imali Britanci i Francuzi. U oktobru je usledila britansko-francusko-iztaelska padobransko-kopnena vojna akcija zauzimanja kanala. Napadači su krajem godine i početkom 1957, pod pritiskom SAD, SSSR i UN, bili prinuđeni da se povuku. Kanal je posle čišćenja „vojnog otpada“ proradio.

U junskom arapsko-izraelskom ratu 1967. Suecki kanal je još jednom zatvoren, sve do 1975, kad je – ovog puta – prvi putnik bio predsednik Mohamed Anvar el Sadat, iza čijeg vojnog broda je u svečarskoj koloni plovio američki razarač „Litl rok“, a potom i konvoj ostalih zvanica.

Otad se pamti i oslobađanje nedužne „Žute flote“ (nazvane po pustinjskom pesku koji ih je zasipao), petnaest trgovačkih brodova različitih zemalja (Britanija, Francuska, SAD, Nemačka, Švedska, Bugarska, Poljska, Čehoslovačka), koji su osam godina ostali zarobljeni u Velikom gorkom jezeru, na polovini Sueckog kanala. Mornari (u prvom sastavu muškarci i jedna žena) su se, istina, smenjivali na svaka tri meseca, odlaskom na ratno odsustvo i povratkom pod ratni kišobran.

Suecki kanal čine 192 kilometra putovanja od Port saida do Port Teufika i blizu četiri milenijuma plovidbe istorijom.