Američke mete

Kako je u više ranijih prilika bivalo, ne prođe mnogo vremena, a opšte buđenje savesti i zabrinutosti nacije obično utihnu – do sledećeg masakra (podsticanih različitim motivima). Ovog puta je nešto drugačije.

Najmanje dvadeset mrtvih u El Pasu i devet u Dejtonu, pored više desetina ranjenih, još jednom stavljaju na tapet „kratko pamćenje“. To je i „bačena rukavica“ u političku arenu, u kojoj je predsednička izborna kampanja na horizontu, dok se Kongres priprema da odmerava snage u novom sastavu.

Amerikanci su dugoročni čuvari neoborivog Drugog amandmana svog Ustava, garantovanog prava svih građana da poseduju i nose oružje kao „bezbednosnu potrebu u slobodnoj državi“. Ali, zakonska kontrola naoružanosti naroda je, istovremeno, sve više postaje – kao jedna od posebno osetljivih i bolnih pitanja u SAD – hitna potreba.

Već prvi rafali na metu su stavili Donalda Trampa. Demokratski stroj optužuje da je predsednikova imigrantska retorika „deo problema“, pored njegovog protivljenja potpunijem građanskom razoružanju. Bela kuća uzvraća da je takva tvrdnja besmislena, jer i Tramp kaže da „možda nešto više treba da bude učinjeno da se spreče napadi“.

Policija u dosadašnjoj istrazi veruje, na osnovu antiimigrantskog manifesta, koji je napadač – u gradu blizu meksičke granice sa osamdeset odsto hispanika – postavio na društvene mreže, da je rasizam bio motiv „domaćeg teroriste“ 21-godišnjeg Patrika Krusiusa. Senatorka Elizabet Voren, jedan od interesenata za demokratsku nominaciju, ipak veruje da „sam predsednik promoviše razizam i nadmoć belaca“. „Užasan akt fanatizma“, više drugih kritičara vide kao „realnu pretnju društvu“.

Kori Buker, senator iz NJu DŽersija, misli kako svakako ima snaga da se zaustavi „prodor oružja, ali rešenja blokiraju kolebljivi političari i povezani sa barutnim lobijem“.

Bi-Bi-Sijev analitičar piše da je pre nekoliko godina, posle ubistava u NJutaunu 2012, Kongres pokušao da uvede opštu proveru kupovine oružja, i pored dvopartijske podrške, manjina je uspela da blokirala proceduru i ukazuje da je danas bar u jednom domu na Kapitolu drugačija situacija. Demokratska većina je prvi put posle četvrt veka prihvatila akt o novim propisima o vatrenom oružju. Sada predstoji pritisak na Senat, ali ako bi i ta prepreka bila savladana, nije sigurno šta bi predsednik potpisao kao zakon, naklonjen samo vrlo selektivnim merama.

Prošle godine Tramp je izgledao nešto zainteresovaniji da podrži ozbiljniju kontrolu – primećuju izveštaji agencija – ali je posle susreta sa vođama moćnog Nacionalnog udruženja za oružje (NRA) izjavio da je Drugi amandman „pod opsadom“, a on će ga kao predsednik „uvek braniti“.

Britanski radio zaključuje da bi veći pritisak demokrata na predsednika moguće vodio Trampovom „ukopavanju u rov, a to znači daljem raspirivanju vatre“.

Oružje kao lični pribor je veoma delikatna tema u izbornim kampanjama.

Iako sa prihodima i donacijama u padu, NRA je itekako uticajna poluga i kako je znalci opisuju, „snažnih političkih mišića“. Gardijan beleži da je ovo Udruženje sa trideset miliona dolara pomoglo Donaldu Trampu da pobedi Hilari Klinton pre četiri godine.

Američko Nacionalno udruženje za oružje, osnovano 1871, sada sa preko pet miliona članova, među posmatračima se bez predomišljanja ubraja u tri najuticajnije lobističke grupe u Vašingtonu.

Piter Buredžet, jedan od takmičara među demokratama za predsedničku nominaciju na izborima 2020, u jednoj televizijskoj raspravi zabrinuto podseća: „Uvek, kad se nešto dogodi, mi kažemo – nikad ponovo. Obećamo da će se stanje promeniti, a tako ne bude. Konačno, bez političke promene, ne znam kako ćemo naći rešenje, koje nam je neophodno“.

Rojtersova anketa s početka ove godine nalazi da 69 odsto Amerikanaca (85 procenata demokrata, 57 među republikancima) žele radikalnije ili bar umereno ograničavanje raspolaganja vatrenim oružjem.

Komentator londonskog Gardijana inače zaključuje: „Beli nacionalistički terorizam u Americi je stvarna opasnost, mada mu se još poklanja samo deo pažnje kakva se pridaje islamskom ekstremizmu. Ali, borci za kontrolu oružja ponavljaju da nije vreme za beznadežno očajanje. Birači 2020. mogu da dovedu do promene, ne samo u Beloj kući, nego i u Senatu, što je od presudne važnosti. Nelson Mandela je govorio da ‘mnogo toga izgleda nemoguće, sve dok se ne dogodi'“.

Po istraživanju iz 2017. oko četrdeset odsto Amerikanaca poseduje oružje ili živi u kući gde postoji i bar jedna takva opaka vatrena igračka. Računa se da u SAD ima 390 miliona komada ličnog naoružanja. Cene za kupovinu su inače pristupačne – za pištolj je dovoljno 200 dolara, koliko košta i nabavka jednostavnog laptopa, za automatsku pušku je potrebno 1.500 dolara.

Zanimljiva je tabela (Pregled malog oružja 2018.) deset zemalja sa najviše „vatrene moći“ na stotinu stanovnika. Na prvom mestu su, očekivano, Sjedinjene Države (120), pa je sledeći Jemen sa blizu šezdeset. Na spisku su i Kanada, Urugvaj, Kipar, Finska, Liban i Island. Treće i četvrto mesto dele (svaka skoro sa po četrdeset, što pušaka, što pištolja) – Crna Gora i Srbija!