Anadolski tigar

Decenijama je Ankari govoreno da je, pored hendikepa u ispunjavanju normi demokratije, „isuviše ekonomski zaostala, kako bi se kvalifikovala za članstvo u (sada) klubu dvadeset sedam naprednih nacija“.

Posle zvanične prijave još 1987, a Sporazuma o pridruživanju čak 1963. kad je Turskoj ponuđena „evropska perspektivaö, razgovore o članstvu premijer je zvanično osigurao 2005, ali su uveliko umrtvljeni. Od trideset pet, nije načeto razmatranje više do trinaest poglavlja.

Neumoljivi Njujork tajms, koji olako ne deli pohvale, precizno odmerava: „Mnogima u posustaloj Evropi, koja će biti srećna ako dopre do nešto više od jednog procenta rasta ove godine, turska ekonomska renesansa – upravo je objavljen podatak od čarobnih 11,7 odsto rasta u prvom kvartalu 2010, posle kineskog najvećeg u svetu – otklanja nedoumice. Zapanjujuća je transformacija privrede, koja je samo pre deset godina imala budžetski deficit 16 odsto bruto nacionalnog proizvoda i inflaciju 72 odsto. To je samo jedan od temelja uspona moći premijera Redžepa Tajipa Erdogana, koji je kombinovao socijalni konzervativizam sa fiskalnom opreznošću u ekonomskoj politici, kako bi svoju Partiju pravde i razvoja učinio dominantnim političkim pokretom još od ranih dana republike. Turska je danas brzo rastuća ekonomska sila, prožeta spremnim međunarodnim kompanijama, koja pokreće vodenični točak preduzimljivosti mlade nacije, zahvatajući bogata izvozna tržišta u Rusiji i širom Bliskog istoka, zauzvrat privlačeći i milijarde dolara investicija.

Predsednik vlade Erdogan, bez posebne diplomatske uzdržanosti nedavno je poručio evropskim liderima: „Ako niste hrišćanski klub, imate obavezu da primite Tursku, a ne da prednost imaju zemlje bivšeg komunističkog bloka, koje u poređenju sa nama daleko zaostaju. Posmatrači se ne dvoume: aluzija je na Bugarsku i Rumuniju“.

Zaključci analitičara o stasanju neoosmanizma i zaostalim domaćim političkim balastima – recimo rešenje sa Kurdima i trajni rasplet kiparskog čvora – kao i utvrđivanje mesta islama u društvu, neizbežna su dopuna realnosti, ali nikako ne narušavaju izuzetno dostignuće: „Turska je u ovom trenutku bliža ispunjenju kriterijuma za prihvatanje evra – ako ikad uđe u EU – nego većina ekonomija u nevoljama, zemalja koje su već u zoni jedinstvene valute. Daleko je ispod granice duga, koja se dozvoljava vladama, a godišnji budžetski deficit ispod tri odsto cilj je za iduću godinu. Popravka sadašnje inflacije od osam odsto je još jedini preostali zadatak.

Objava o budućem učešću turskih kompanija u izgradnji autoputeva u Srbiji svakako nije nagodba za potrebe ankarske balkanske politike i ustupak beogradskom drumskom „Nju dilu“. Firme iz Turske imaju ugovorene građevinske radove vredne više od 30 milijardi dolara širom sveta. Izgledi za novi posao su prirodan dodatak. Takođe, navedena saradnja u vazdušnom saobraćaju savršeno je razumljiva: turska nacionalna avio kompanija povećava broj linija ôbrže od zvukaö, slikovito primećuje stručnjak, nabrajajući pravce, kojih su se mnogi prevoznici dugo klonili (na primer Libija, Sirija, Irak, koliko i uhodane koridore kakvi vode na francuske ili nemačke aerodrome).

Biznismen Husnu Ozjegin, koga prati atribut najbogatiji Turčin – čijim rečima agencije ilustruju promene na Bosforu – iskreno kaže da „još ne može da veruje sopstvenim očima: „Da mi je pre deset godina neko pomenuo da će finansijski rizik ulaganja u Tursku biti jednak rejtingu za Italiju, rekao bih mu da je lud“.

Slatki plodovi okreću Turke ka Istoku i Srednjoj Aziji. Ipak, poslovni ljudi opominju da moguća opijenost „ne sme da bude zamka“ i ne navede na okretanje leđa inovacijama i inspiracijama sa Zapada: „Potrebni su vekovi da se takvi odnosi odgaje, a samo trenuci da se unište.“

Komentator londonskog Telegrafa nalazi ključ Erdoganove politike, sažete u ime partije – Stranka pravde u razvoja, u „kalvinističkoj verziji islama, čiji sledbenici spajaju religioznu privrženost sa protestantskom etikom u radu“. Manje skloni filozofskom razmišljanju u turskom ekonomsko-industrijskom uspehu jednostavno vide pojavu, ovog puta „anadolskog tigra“.