Atomske varnice

Oprezni dopisnici iz Sjedinjenih Država, ipak sasvim ne zanemaruju davnu izreku da gde ima dima, ima i vatre. Sumnjičaviji domaći kombinatori pomišljaju, a štab Republikanske partije je tvrdio, da je vest strateški došapnuta iz demokratske Bele kuće, da se u završnici kampanje pred predsedničke izbore potkopa Romnijeva kritika Obamine prazne iranske politike.

SAD i Iran nemaju odnose od 1979, pa se svaka naznaka direktnog dodira pažljivo lovi, dok se – istovremeno – prati gde je povučena granica diplomatske tolerancije, „crvena linija“ posle koje ostaje da se atomsko pitanje sa Islamskom republikom rešava nasilnim „eliminisanjem spora“, receptom kome je sklon bliski saveznik – Izrael.

Amerika ponavlja da je još privržena timskom pritezanju omče Iranu, kombinovanjem sankcija, združeno sa Evropskom unijom, i daljim pokušajima ubeđivanja, dosad neuspešnim razgovorima ovlašćene šestočlane grupe (stalni članovi Saveta bezbednosti i Nemačka) sa Teheranom.

Zapadni zvaničnici nagoveštavaju obnovu akcije „zapadne zadruge“ čiji je koordinator baronica Ketrin Ešton za novembar ili decembar, „prvo na nižem tehničkom nivou, a kasnije i sa više političke težine“. Ovakvi izvori čak pominju, nije baš jasno na čemu temelje vidovitost, da postoji „izvestan diplomatski prostor između predsedničkih izbora u SAD i izbora za predsednika Irana u junu 2013“.

Obamina administracija ističe da je Bela kuća „uvek bila otvorena za bilateralne kontakte sa Iranom oko nuklearnih pitanja, ali samo u koordinaciji sa šestorkom, pa su američki predstavnici u tom proširenom bloku vodili i direktne razgovore sa izaslanikom Teherana“. „Sve dok Amerika preti sankcijama, naš vrhovni vođa nikakve pregovore neće odobriti“, poručuje Amir Mohebian sa sajta ajatolaha Ali Hameneija.

Iranci, po predanju, ne samo u trgovačkim, već i svim drugim pogađanjima, pa i političkodiplomatskim veštinama, sebe smatraju najboljim pregovaračima.

Analitičari uglavnom primećuju, podseća Volstrit žurnal, da je taktika Irana „uporan pokušaj da deli međunarodnu zajednicu istovremenim raspršivanjem pažnje na više koloseka, dok za to vreme povećava zalihe obogaćenog urana. Francuski ministar spoljnih poslova Loren Fabius je, bez navođenja posebnih dokaza, izjavio Radiju Evropa 1 „kako se čini da je Iran na putu da ostvari mogućnost da proizvede i poseduje nuklearno oružje do polovine iduće godine“.

Sa druge strane, nailazi se na podatak da je iranska valuta samo u oktobru izgubila četrdeset procenata vrednosti, a tokom čitave 2012. ukupno šezdeset. To prati nalaz stranih posmatrača o „nesigurnosti na ulicama Teherana, a lideri Irana to osećaju“. „To je upravo ono što smo želeli da postigne program sankcija“, zadovoljno se konstatuje sa vašingtonskog Kapitol hila.

Islamskoj republici je, dosad, za najnoviju nuklearnu slagalicu bilo potrebno više od dvadeset godina, sabrao je nedavno revnosni statističar, dodajući da je to mnogo sporije u poređenju sa ranim koracima već učlanjenih u atomski klub. Zanimljiv je i čitav spisak ulaska u ovo visoko društvo: Amerikanci su svoju bombu upotrebili 1945, a što se tiče proba, prva sovjetska je zabeležena 1949, britanska 1952, francuska 1960, kineska 1964, indijska 1974, pakistanska 1998, severnokorejska 2006. Izrael, koji nije potpisnik Sporazuma o neširenju, nikad nije potvrdio, a decenijama poseduje sopstveni bogat arsenal nuklearnog oružja. Južna Afrika proizvela je bombu i onda se javno odrekla posedovanja vlastitog dostignuća.

Teheran je, zapravo, zakoračio u atomske vode davnih pedesetih, preko američkog globalnog programa Atomi za mir. Pre islamske revolucije 1979 (kad je ajatolah Homeini na kratko obustavio projekte i osudio atomsko oružje), šah Reza Pahlavi „u okviru razvoja i modernizacije“, pregovarao je sa Sjedinjenim Državama, Francuskom i Nemačkom o nuklearnoj energiji i ideji „dvadeset iranskih reaktora“ – beleži dnevnik Kriščen sajans monitor, dok Vašington post preturajući po mnogo skorijoj istoriji i različitim partnerima čak izvlači doprinos Vjačeslava Danilenka, svojevremeno sovjetskog naučnika, stručnjaka za oružje, koji je posle hladnog rata nudio po svetu svoje usluge, bilo da eksplozijama proizvodi sintetičke dijamante ili da zainteresovanima pomogne da sastave domaću A bombu. Mašte ili probnih balona nikad ne nedostaje.