Bagdadski porodični skup

U doba osnivanja marta 1945. osnovne brige i potrebe su bile nezavisnost i suverenitet zemalja u nastajanju, posle popuštanja kolonijalne stege i završetka Drugog svetskog rata. Cilj je, uz proklamaciju o jedinstvu, bio jačanje odnosa kroz političku, kulturnu i ekonomsku saradnju. Nejednako ostvarivan i više puta opterećivan međusobnim neslaganjima, nekako je stalno čuvao svearapsku notu.

U Arapskom proleću 2011. Liga je ostala na obodu društvenog cunamija, koji je zahvatio ili dotakao njeno članstvo. Sada se suočava sa ishodom, koji mnogima nije bio očekivan na početku bune naroda.

Islamski blok je na izborima u Egiptu, Tunisu i Maroku čvrsto utvrdio političku kontrolu, što znači i siguran širi uticaj, ima značajno mesto u Libiji, a moguće je da ne propusti priliku i u budućoj Siriji – zbir je na koji ukazuje AFP, kao element preoblikovanja i Arapske lige. Istovremeno nedodirljivi, dugogodišnji autokratski gospodari su – poput Hosnija Mubaraka, Muamera Gadafija i Ben Alija – uklonjeni, jemenski Saleh se povukao, a Bašaru Asadu su – smatra se – odbrojani dani, dok tradicionalni nasledni vladari moraju da izvlače pouke i prilagode kraljevsko ponašanje novim pustinjskim vetrovima. „Šefovi država su zastrašeni od svojih naroda, a obrnuto – nije više istina“, zaključuje Antoan Babus, koji vodi istraživačku Opservatoriju arapskih zemalja u Parizu.

Promene stvaraju pukotine u tradicionalnoj građevini Arapske lige, koja sada tek treba da se uskladi sa svojim preuređenim sastavom. Malo je, međutim posmatrača koji očekuju da će samit, sigurno svestan talasa opštih protesta, ozbiljnije dotaći zajedničko breme i pitanja u ma koliko različitim arapskim društvima, a nerazrešena su ili još složenija posle prošlogodišnjeg revolucionarnog zanosa. Iznad svega lebdi još i večni sunitsko – šiitski čvor prorokovih sledbenika, odavno podeljenih ne samo teološkim sporom, već političkom i državničkom zavadom i nepomirljivošću. Čini se da će se, uz sve opreznosti, samo Asadova Sirija opipljivije nametnuti.

Samit u Bagdadu je ipak višestruko dramatičan događaj, počev od toga što će – kako jedan od najnemilosrdnijih izveštača opisuje – „u grad privući više bombaša-samoubica nego šefova država“. Irak, uz sva nesavladana iskušenja, ima želju da povrati bar nešto od nedohvative uloge uticajnog igrača u regionu. Sebe i posle svega smatra jednim od neuništivih kalifata, pored svih unutrašnjih sukoba i podela i omče iskupljenja od nasleđenih grehova; veruje ili sanja da može da bude „ono što mu pripada“, protivteg moćnim susedima, Sudijskoj Arabiji i Iranu.

„Zemlja je bila izolovana, pod sankcijama, kao ‘varalica’ isterana iz redova Arapa i muslimana i to je bila jedna od naših najvećih prepreka da stanemo na noge i pokažemo da smo postali normalna država“, kaže ministar spoljnih poslova Iraka Hošjar Zebari.

Kako beleži Njujork tajms, Irak i Kuvajt su nedavno rešili spor oko pet stotina miliona dolara reparacija, što dozvoljava bagdadskim avionima letove bez bojazni od zaplene zbog neplaćenog duga za Zalivski rat, pošto je 2011. Kuvajtu, prema agencijskim vestima, „isplaćena i prethodna kompenzacija od četiri milijarde dolara“. Irak se, takođe, složio da uplati 408 miliona dolara egipatskim radnicima, koji su bez zarađenih nadnica napustili zemlju tokom Sadamovog napada na Kuvajt. Sa Saudijskom Arabijom ima izvesnih nagoveštaja uklanjanja nataloženog nepoverenja; dve zemlje pokušavaju da sklope i sporazum o međusobnoj bezbednosti i razmeni zarobljenika, posle dve decenije kraljevina je imenovala ambasadora, ali će Abdalin izaslanik sedeti u Amanu, a ne u Bagdadu.

Irak, jedan od šest osnivača Arapske lige, nije bio domaćin redovnog samita od 1978, sada je potrošio najmanje pola milijarde dolara da ove nedelje bude dobar domaćin. Istina, šefovi delegacija će „provesti u Bagdadu samo trećeg dana najpotrebniji broj sati, ne preko noći“, a ostalo vreme za rad i rizike prepustiće ministrima finansija, ekonomije i spoljnih poslova.

Obnovljene palate Sadama Huseina i luksuzni hoteli, travnjaci i milion dolara za sveže cveće za ovu priliku i posađene mlade palme na putu od aerodroma, koji se inače poznaje kao Ulica smrti, treba Bagdadu da priušti pozornicu trodnevne političke smirenosti i isceljenja, opisuju najvredniji specijalni dopisnici. Među stalnim žiteljima prestonice, jedni sve smatraju dobrim i ne previše skupim ulogom u nacionalni ponos, a drugi „rasipanjem novca za samozadovoljenje političke elite“, uz kupovinu dve hiljade odela i isto toliko kravata sa utkanim obeležjem samita Arapske lige, kojim će kako red nalaže predsedavati šef države domaćina, Džalal Talabani – Kurd.

Politika je, nesumnjivo, posebna veština.