Bašar, četvrti put

Posle tridesetogodišnje vlasti, Bašaravog oca Hafeza do dve hiljadite, presto predsednika republike preuzeo je sin, pa faraonski porodični mandat Asada traje već šestu deceniju.

Zvanično je prikazano da je ovog puta Bašara podržalo 95,1 odsto od četrnaest miliona birača, koji su izašli na izbore, što – beleži agencija AP – „po nekim prebrojavanjima prevazilazi broj još stanovnika na prostoru pod vladinom kontrolom“.

Dvojici sudski odobrenih kandidata – među pedeset prijavljenih – bivšem zameniku ministra Abdali Salumu Abdali i lideru od režima priznate opozicione stranke Mahmudu Ahmedu Mareiu pripalo je zajedno nepunih pet procenata poverenja.

Izbori su obavljeni bez međunarodnih posmatrača i pored poziva Ujedinjenih nacija da budu prisutni, kao „pomoć na putu ka ustavnom i političkom rešenju“ i kontrolori poštenog brojanja glasova.

Posle decenije sukoba i blizu pola miliona mrtvih i sada uglavnom primirenih borbi, ali bez konačnog izlaska iz lavirinta građanskog rata, predsednik Bašar Asad izborima u redovnom roku (prethodni su bili 2014) prikazuje normalnost u državi (oko polovine stanovništva je izbeglištvu) u kojoj je povratio dve trećine teritorije, ali ne i spokojstvo građana.

„Izbori imaju malo izgleda da ponude promenu životnih prilika u Siriji, dok Asad i njegovi saveznici – Rusija i Iran – tragaju za novim pečatom legitimiteta predsednika, čiji ponovni izbor više vodi produbljenju sukoba sa Zapadom, noseći ga bliže podršci koju već ima iz Moskve i Teherana, kao i Kine“, predviđaju čak i oprezni komentatori.

Londonski Gardijan u svom istraživanju nalazi da, posle kraha sirijske funte početkom prošle godine, oko osamdeset procenata ljudi živi „u dubokom siromaštvu“. Rojters u svom prilogu dodaje: „Jačanje američkih sankcija, finansijski kolaps susednog Libana („puls levantskog novca“ pogađa i Damask), doznake Sirijaca iz inostranstva pogođene pandemijom kovida i neuspeh Bašarovih saveznika (Rusije i Irana) da obezbede dovoljnu pomoć, izglede za oporavak čine veoma skromnim.“

Asad drži da je mišljenje Zapada „vredno nule“, dok su njegovi sledbenici – kako su opisale agencije – okupljeni na mitinzima u Damasku i drugim mestima, posle objavljenih rezultata izbora, uz igru i pesmu skandirali „Bog, Sirija i jedino Bašar“, Predsednik je kasnije revnosne vernike, pored zahvalnosti za nacionalna osećanja i „borbeni duh“, u fejsbuk poruci obavestio da „već od sutra počinje kampanja nade i izgradnje Sirije“.

Stvarnost je složenija od obećanja: delove rasparčane zemlje kontrolišu ustanici-pobunjenici, neke preostali džihadisti, a u rukama kurdskih snaga je samostalna oblast naftom bogatog regiona, pa su predsednikove „slatke reči“ o boljim vremenima na dugom štapu, ako su uopšte i ostvarive.

Ali, i rani izgledi da će brutalna vladavina Bašara Asada biti okončana brzim „padom domina“, dosad su davno prošli. U novoj preraspodeli više nema govora o jednostavnom uklanjanju predsednika, koji je „ugostio“ Moskvu čvrstim bliskoistočnim uporištem, spasavajući time sebe sa ivice provalije, konačno i stekao dozirane zasluge za eliminisanje islamskog kalifata.

Sajmon Tisdal, ugledni britanski medijski kolumnista proletos je, prigodom pune decenije „strahovitog rata, koji je nestao iz novinskih naslova“ ukazao: „Nevoljno se njime bave američki i evropski političari, kao i zapadna javnost, uglavnom okrećući glavu na drugu stranu, Rusija igra ključnu ulogu, ali na pogrešnoj strani, dok države iz regiona – svojom umešnošću – kao što su Turska, Izrael i Iran – vode sebičnost i kratkotrajni interesi. Rezultat je ćorsokak.“

Takvo stanje izvesno pogoduje Bašaru Asadu.

Običnom Sirijcu, ustanički povedenom za oslobađanje od režima, koji prate optužbe i saznanja o zasipanju otrovnim gasovima sopstvenog naroda i kazamatskom mučenju nezadovoljnika – koji je nekako prebrodio deceniju golgote – osnovna je briga kako sada preživeti, „kad se teško nalazi hleb“, što nedavno slikovito opisuje jedan od retkih stranih izveštača iz Damaska, „dok rast cena i nezaposlenosti održavaju vreme stradanja, istina sa manje ubijanja, a većini ostaje da vlast optužuje za korupciju, a svet da ih je uveliko zaboravio“.

Otkad je Sirija 1946. stekla nezavisnost posle mandatne uprave Francuske i više državnih udara, mladi oficir vazduhoplovstva Hafez Asad je 1970, došao na vlast, godinu dana kao premijer, a zatim je do smrti 2000. nedodirljivi predsednik republike sunitskih Arapa, iako je potekao iz manjinske zajednice alauita, sekte u šiitskom islamu.

Predsednik po četvrti put nije bio početni očev izbor za naslednika, već prvobitno stariji brat Basel, koji je 1994. smrtno nastradao u saobraćajnoj nesreći.

Očni lekar Bašar, koji je specijalizaciju i zaposlenje našao u Londonu, morao je da promeni zanimanje.

Upućen je na školovanje u vojnu akademiju, zatim i kroz brzo napredovanje u oficirskim činovima i upoznavanje sa aparatom svemoćne državne bezbednosti pripreman je predsednika (uz istovremeno eliminisanje drugih potencijalnih kandidata). Kad je Hafez iznenada umro od srčanog udara, sin Bašar je bio spreman da preuzme nasledstvo.

Oftalmolog je, stupajući na dužnost „vođe države i društva“, najavljivao želju da preduzme istinske političke reforme, a takve su bile i nade naroda. Upravlja, međutim, (najblaže rečeno) autokratski čvrstom rukom, koja je za dvadeset jednu godinu nadmašila roditeljski amanet, dok Sirija nestaje i istovremeno opstaje.

Reč al asad, prevedena sa arapskog znači – lav.