Beogradska kula

Pre nekoliko godina strepelo se da će zajednički simbol borbe za slobodu biti zahvaćen talasom komercijalizacije i da će se utopiti u unosni zabavno – kafanski lanac dunavsko – savske obale. Diplomatska mobilizacija Atine uspela je novembra 2004. da u Beogradu dogovori „saradnju na obnovi i budućoj nameni istorijskog spomenika”. Grčka vlada je uložila 1,4 miliona evra, grad Beograd sa svojim javnim preduzećem sedamdeset miliona dinara.

Riga Velestinac, nama poznatiji kao Riga od Fere, grčki ustanik i demokrata, koji je krajem osamnaestog veka – zaključuje studija Arustobula Manesisa – „prvi pokušao da organizuje širok ustanički pokret svih balkanskih naroda protiv otomanske vladavine, uz to što je napisao proglas o pravima čoveka i građanina”, pogubljen je u Nebojša kuli 24. juna 1798.

Istorija beleži da su „uprkos saznanju kakva sudbina čeka Grke pohvatane u Carevini“, vlasti u Beču odlučile da ih predaju Turcima. Okovani u lance, posle trinaest dana plovidbe Dunavom, Riga Velestinac (uhapšen je u Trstu) i sedmorica saboraca, dospeli su u Zemun 9. maja 1798. Zapovednik lokalne vojne komande, pukovnik Fon Šerc bio je zadužen za završnu operaciju, a na beogradsku obalu Rigu je sproveo mladi oficir u službi bečkog Dvora, po imenu Lazar. Sužnje je, kako je bilo ugovoreno između austrijskog internuncijusa i reis efendije Atif Ahmeda u Carigradu, „na revers” predao kajmakamu (namesniku beogradskog vezira) Osman paši.

Priča nobelovca Ive Andrića „Predaja” slika trenutke poslednje plovidbe Rige od Fere:

„Ujutro su krenuli iz Petrovaradina, pristali su u Zemunu i tu se zadržali kratko, dok su uzeli na lađu jednog oficira i tumača. Posle ručka uputili su se ka beogradskom gradu. Brodili su sporo.

Prvi je sišao sa broda poručnik Lazar, mršav i krut, u zelenoj uniformi, sa žutim oznakama svog puka oko vrata i rukava, zatim se teško izgegao dragoman turskog poslanstva u Beču, pun i bled Osmanlija, za njim je išao služitelj, sa starinskim sandukom od kože.

Ubrzo su se iz tamne unutrašnjosti broda na vratima ukazala četiri vojnika, a iza njih su, sa zveketom lanaca, teturajući i žmirkajući od popodnevne svetlosti, povrvela osmorica hapšenika. Turski komandant tvrđave, malen čovek ogromne glave, trčao je levo i desno, izdavao piskavim glasom naređenja: od neke velike brige i uzbuđenja oči su mu bile tužne kao da će sad zaplakati.

Hapšenici su bili građanski odeveni, ali zapušteni, bledi i obradatili, neki potpuno iznureni i klonuli. Austrijanci su požurivali, jer su svakako hteli da još danas svrše stvar sa predajom. Komandant tvrđave je objašnjavao da posle sunčeva zalaska ne može niko ko ne pripada posadi biti u krugu tvrđave, da kajmakama još nema, da je posao oko predaje važan i složen i da je zbog svega toga, najbolje da hapšenike ostave ovde, na privremen revers, a da oni prenoće u Zemunu i da sutra obave stvar kako treba.

Tome se odlučno protivio austrijski oficir, a njega je podržavao dragoman turskog poslanstva. On je psovao komandanta glasno i bezobzirno, tvrdeći da do sunčeva zalaska ima više od jednog sata. A komandant je sedeo uza zid, u senci, i odgovarao nadmeno da on zna pravilnik i da njega neće niko učiti kad sunce izlazi. Razvila se jedna od onih ljutih i neobjašnjivih turskih prepirki, koju je prekinuo dolazak kajmakama. Sladak i gladak čovek, on je naredio da se odmah pristupi primopredaji i sanitarnim formalnostima.

Dugo je trajalo mučno sporazumevanje oko vezanih ljudi.

Austrijski poručnik i njegova pratnja digoše se da idu. Narednici su skupljali akta i zatvarali ih u crnu pljosnatu kutiju od lima. U tom trenutku se iz mrke gomile vezanih uhapšenika diže oštar glas:

Govorio je Riga Velestinac, plavi plećati čovek, širokog lavovskog lica, govorio je na korektnom nemačkom jeziku, oštro.

– Gospodine poručniče, vi ste poslednji čovek iz evropskog prosvećenog sveta koga još za koji trenutak gledamo svojim očima. Vi ste imali nezavidnu dužnost da nas dovedete ovamo, pa odnesite našu prouku tome vašem „prosvećenom” svetu: Stid da ga bude zbog sramnog postupka sa nama!

Šta hoće ta luda? Ućutkajte ga, molim vas – obratio se poručnik oštro naredniku.

Ali reči su sipale: „Niste nam sudili nego ste pazar sa nama napravili…“

Sad su se ustumarali i turski podoficiri. Pritrčali su i tumač i narednik, ali nisu znali šta da rade sa vezanim čovekom koji je vikao, iako su ga udarali pesnicama. Tek dvojica vojnika uspela su da ga kundacima ućutkaju. Pre nego što su ga oborili viknuo je još jednom, ali ne više neku određenu reč, nego nejasan grlen zvuk, kao čovek koji tone; i pao je među polegle drugove.”

Austrijski pukovnik Šerc u Zemunu je 28. juna 1798. napravio zabelešku: „Kajmakam je prošle nedelje iz Konstantinopolja dobio naređenje da u najvećoj tajnosti, trećeg dana po dobijanju fermana, pogubi davljenjem svih osam zatvorenih Grka, a potom je sam objavio kako su svi pobegli iz zatvora, i poslao je ljude da ih navodno gone po putevima.”

Istorija i politika zaslužuju i poneki detalj.