Beogradskom skupu, čini se, najprikladnije ime je sabor nesvrstanih. Stotinak zemlja okupljenih na konferenciju unapred predviđene bez javne političke debate u dnevnom redu, kako je ukazao i jedan od predstavnika domaćina, više je bio romantični vremeplov. Izvesno da je to bio i elegantan diplomatski uslov za dolazak više učesnika na slavlje. Sem toga Srbija i nije član pokreta, već – udelom u nestaloj Jugoslaviji – jedan od veoma uvaženih utemeljivača, kome je odato priznanje.
Doba pre pedeset godina je imalo značajno drugačiji zajednički imenitelj. Vreme sticanja mnogih nezavisnosti i oslobađanja od kolonijalizma, izbavljenja od siromaštva i izbegavanja ideološkog opredeljivanja upućivalo je idiličnoj složnosti, iako ni tada nije bila laka potpuna saglasnost o svakom akcentu sedamdeset dve tačke Beogradske deklaracije 1961. Kao izveštač iz sale tadašnje Savezne skupštine, sećam se da se na Petrovaradinskoj tvrđavi ohladila svečana večera za učesnike, zbog duboko u noć potrajalog orkestriranja detalja, kako bi neosporni principi, kao praktična lekcija ravnomernije bili upućeni Istoku i Zapadu, ondašnjeg blokovskog rasporeda.
Uz učešće jednog cara, revolucionarno raspoloženih i borbenih predsednika, narodnih oslobodilaca, istočnjački smirenih premijera poput Indusa Nehrua, prinčeva iz orijentalnih kraljevskih kuća, čuvara samoupravljanja i jednog arhiepiskopa, prvi samit je bio koloritno političko okupljanje, kome je iznenađeni veliki svet poklonio dužnu pažnju, odmeravajući odmah i dobitke i gubitke, koji su sledili.
Jednako su i nesvrstani u svojim iskušenjima morali da odmeravaju usmerenja i štite od upućivanja na „prirodno partnerstvo“ sa sovjetskom Moskvom, za koje se zdušno trudio Fidel Kastro.
Izraz nesvrstanost, po najsavesnijim istraživačima, prvi put je upotrebio indijski diplomata Krišna Menon u Ujedinjenim nacijama 1953, a godinu dana kasnije premijer Džavaharlal Nehru je principe, kasnije temelje pokreta, postavio u preambulu sporazuma između Delhija i Pekinga. To su precizno navedeno i isticanjem ponovljenih reči: uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove, jednakost i uzajamna korist, miroljubiva koegzistencija.
Potom 1955, na konferenciji tridesetak azijsko – afričkih država u indonežanskom gradu Bandungu, filozofskom izvorištu kasnije organizovanog pokreta, pet stavova postaju opšti obrazac za građenje odnosa.
Vremenom, rano bratstvo je prošlo kroz mnoge mene, međusobne ratove i različito prispele interese u toj svojevremeno „trećoj porodici“ sveta; neki brižni narodni očevi postajali su nacionalni despoti, ali pojedine države od siromašnih prešle su u najbrže u razvoju, kakva je za primer sigurno Indija.
Današnje preovlađujuće razumevanje nesvrstavanja je gotovo beskrajan ekonomski prostor, čije popunjavanje je zapravo najvredniji doprinos izvornim ciljevima.
U nedoumicama kako i kome se privoleti carstvu, reklo bi se, trajno je poučan navod iz davnog komentara Jurija Gustinčiča u listu Politika, napisan još 1967, očito upotrebljiv ne samo za one jugoslovenska prilike:
„Solventnost iziskuje davanje najvećeg značaja ekonomskoj računici u vođenju spoljne politike. Ne smemo se stideti ekonomije iz moralnih razloga. Moralno i strateški je pravilno što se borimo za priznanje potreba sveta u razvoju i za zasipanje jaza među njima i bogatima. Ali valja bežati od iluzija. I u tome su za nas važni veliki, veliki u ekonomskom smislu. Da bismo saobraćali sa privredom Azije i Afrike, moramo tamo ulagati krupan novac. Odakle da ga uzmemo, ako u trgovini sa Zapadnom Nemačkom budemo zadržali sadašnji stravičan debalans od mnogo stotina miliona maraka ili ako u našem izvozu Francuska bude na trinaestom mestu, a u uvozu na devetom. Moramo prvo dovesti red u kući gde živimo, u evropskoj kući.“
Uspomena na pastoralan polet pre pola veka – sveže okrečene kuće duž puta od batajničkog aerodroma, nizove građana i školske dece na trotoarima i otvorene američke limuzine za goste – je i diplomatski paket, koji me je izuzetno gospodstveni ambasador FNRJ Marko Vujačić u Nikoziji zamolio da ponesem njegovom Ministarstvu spoljnih poslova, samo par dana uoči Prvog samita nesvrstanih.
U Beogradu nije bilo nijedne zastave, grba i nota himne Kipra, koji je upravo proslavio prvu godišnjicu nezavisnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
