Bibi ili Beni?

Dosad – od osnivanja države 1948 – ni jedna partija nije osvajala dovoljno mesta u Knesetu da sama sastavi vladu. Vodeći dobitnici podeljenog narodnog poverenja na biralištu odmeravaju se potom u pridobijanju „malih političkih akcionara“. Do „krunskog“ koalicijskog šezdeset prvog poslanika se stiže pomoću već uobičajene završne političke pogodbe.

Prema merenjima pre konačnog prebrojavanja kutija, dva bloka – desnica, Benjamin Bibi Netanijahu, sa Likudom i Plavo-beli centar Benjamina Benija Ganca – gotovo da su bili potpuno izjednačeni. Računajući na „tržište“, nešto prednosti pripada dosadašnjem premijeru, ako dovoljno izdašno nagradi nacionalistički i verski radikalizam partija „bez kojih se ne može“.

Netanijahu cilja peti mandat, kojim bi – ako ga i osvoji – već u julu pretekao Davida Ben Guriona i postao predsednik vlade sa najdužim stažom. Mnogi komentatori, ne samo cinično raspoloženi, saglasni su da je vođi „jedina ideologija opstanak na prestolu“. Međutim, i u njegovoj stranci ima uverenih da Likud svakako treba da se ponovo ustoliči, pa ako je to cena – i bez „kralja Bibija“, pogotovo što mnogi među običnim članstvom – kako zapažaju uporni tragači – „hoće Likud, ali Bibija imaju preko glave“.

Benjamin Netanijahu je istovremeno u dve bitke, za političko preživljavanje na izbornom megdanu sa najozbiljnijim protivnikom na biralištima dosad, a zatim – ubrzo pošto prođu izbori sledi konačno saslušanje pred javnim tužiocem, koji ga čeka sa pripremljenom optužnicom zbog korupcije, mita, prevara i ostalih nezakonitih dela.

Plavo-beli front (Kahol lavan), koji vodi Beni Ganc, doskora načelnik Generalštaba, sa još dvojicom umirovljenih generala i televizijskim novinarom Jairom Lapidom i već dovoljno dugo političarem – razumljivo – veruje u svoj uspeh.

„Možete li da zamislite da neko sa tri optužnice i izgubljenim izborima bude pozvan da obrazuje vladu, e to se neće dogoditi“, poručio je unapred Lapid.

Kampanja je bila nemilosrdna, prljava i sa puno niskih udaraca. Izraelcima je ostalo da odluče više o ličnostima, nego o jasnim političkim programima, koji su se mešali sa populističkim začinima, dok u mnogim sudbinskim pitanjima (Gordijev čvor sa Palestincima, Jerusalim, nacionalna bezbednost) suparnici i ne zvuče posebno različito.

Više od šest miliona glasača su mešavina ne samo veoma različitih političkih uverenja ili stranačkog pripadništva, već i uticaja tradicionalnog nasleđa aškenasko-sefardsko-mizrahi osobenosti unutar jedinstvene jevrejske nacije, a oko milion ultraortodoksnih vernika glasa najčešće po uputstvima svojih rabina, razumljivo za liste desničarskih partija.

Arapi u granicama Izraela čine skoro trećinu stanovništva, ali predviđanja su da „ni polovina neće izaći na izbore“. Prethodnom prilikom (2015) njihove četiri udružene partije osvojile su trinaest poslaničkih mesta; ta se lista raspala, a sada i Likud i Kahol lavan odbacuju arapsko učešće u koalicionoj matematici.

Zanimljivo je da se u računicama, ne samo Bi-Bi-Si, koji ga naziva „crnim konjem“, pominje Mošea Fejglin, koji kaže da za njega niko nema prednost i nema razlike da li će premijer biti Netanijahu ili Benc. Fejglin, na glasu po zalaganju za legalizaciju kanabisa u svojoj eklektičkoj platformi zauzima veoma tvrd stav prema Palestincima – želi da ih „ohrabri da napuste Zapadnu obalu i Gazu“ – i poziva na podizanje Trećeg hrama na mestu na kome se nalazi džamija Al aksa.

Uvodničar telavivskog Haareca razložno savetuje sunarodnike svojevrsnom lekcijom o razumevanju nedoumica koje pritiskaju i značajno raspolućuju izraelsko društvo:

„U zapanjujuće kratkom vremenu Beni Ganc je promenio političku mapu Izraela. Prvi put u čitavoj deceniji Netanijahu se suočava sa rivalom, koji se predstavlja kao valjan kandidat za premijera. Gancovo vojničko iskustvo, uprkos nedostatka političkog, daje mu prednost nad civilnim kandidatima, koji su dosad bili izazov Netanijahu i nisu uspeli. Ganc nije kandidat iz snova za ljude, koji žele liberalan Izrael, osvedočen u ravnopravnosti svih, posvećen traganju za mirom, koji postupa prema manjinama sa poštovanjem i drži do ekonomske odgovornosti. Ganc se hvalisao ubijanjem Palestinaca u Gazi, uzdržan je u prihvatanju rešenja sa Palestincima putem dve države, dvosmisleno se izjašnjava o zakonu po kome je Izrael država samo Jevreja, dok su ostali građani u njoj drugog reda.

Ali, uprkos svih slabosti Ganc je najbolji kandidat za premijera. Ima prednost zbog državničkog ponašanja, što je Bibi uništio; poštuje vladavinu zakona, koju je Bibi sa svojim prirodnim partnerima pogazio. Obećao je i da će se baviti socijalnim problemima, zdravljem i obrazovanjem, a ne kao Netanijahu sopstvenim veličanjem, lažima i sejanjem podela. Konačno, danas treba izabrati realnost – ne snove – a Beni Izraelu nudi bolju od Bibija.“

Iskusni analitičar Kemi Šalev nabraja tuce razloga zbog kojih će Benjamin Netanijahu pobediti i skoro isto toliko zbog kojih će izgubiti izbore. U prvom delu spiska je mišljenje da je Izrael sve više zemlja desnice, kao i da demokratija ne može da zaštiti naciju od pravljenja skupih grešaka, dok drugi deo „presude“ zaključuje jednostavnom istinom – dosta je bilo.

Ipak, posle dvadeset ranijih izbora vladu je devetnaest puta formirao dobitnik najvećeg, ali ne dovoljnog broja mesta u parlamentu. Obrazac se opet proverava.