Bibijeva upotreba muftije

Netanjahu je, navodno citirajući zapisnik o sastanku muftije i Hitlera 28. novembra 1941. godine u Berlinu, ispričao da su hadž Aminove reči Fireru bile „ako ih proterate, oni će svi doći nama (na Bliski istok), a kad je vođa Trećeg rajha upitao „šta onda da radim sa njima“, uputstvo je bilo „spalite ih“. Poigravanje je lako pročitano. Ugledni dnevnik Haarec je napisao da se od premijera očekuju razboritije reči, „pogotovo što je sin značajnog istoričara“. Telavivski list u uvodniku upozorava koliko je ovakva upotreba Holokausta pogrešna i iskrivljavanje istorije: „jeftina je propaganda, koja nije ni naročito vredna“.

Vodeća istoričarka memorijalnog centra Jad vašem, profesorka Dina Porat, nazvala je Bibijevu postavku „u svakom pogledu potpuno netačnom“: „Hitleru nije niko bio potreban da ga hrabri za sprovođenje Holokausta. On nikad nikog nije pitao šta da radi sa Jevrejima, a njegovi uveliko smišljeni planovi nikako nisu sprovođeni zato što ga je podučio muftija.“ Profesorka podseća da je još 1925. objavljen „Majn kampf“, 1933. i programska povelja nacističke partije, a 1939. Hitler je iz Rajhstaga poručio kako će „iskoreniti Jevreje.“ Opozicioni prvak u Knesetu, laburista Jichak Hercog i niz razložnih analitičara žestoko napadaju Netanjahua da zapravo ohrabruje sve koji poriču Holokaust. Premijer se brani da mu „nije namera da pomiluje Hitlera, već da pokaže da du su praoci palestinske nacije i bez takozvane okupacije i dok nije bilo naših naselja (na Zapadnojobali), čak i onda pothranjivali uništenje Jevreja.“

Nerazumna je svakako – dok se nazire treća palestinska intifada – ovakva premijerova upotreba zlog duha hadž Amina al Huseinija, davno pokopanog. Otrovni antisemita i vatreni borac u stroju fašizma i nacizma, koji je brzo odustao od posla islamskog duhovnika i decenijama krstareći Bliskim istokom i Evropom vodio front protiv osnivanja Balfurovom deklaracijom obećanog „jevrejskog nacionalnog doma“, a potom mobilisao podršku Musoliniju i Hitleru, umro je u Bejrutu nekažnjen. Zahvaljujući najpre zaštiti posleratnog Pariza i zatim francusko-britanskim međusobnim savezničkim bliskoistočnim igrama i osvetničkom nacionalizmu mnogih Arapa. I Vlada Jugoslavije je krajem 1945. povukla zahtev za izručenje muftije, zabeleženo je u Enciklopediji holokausta.

Hitlerov Rajh je hadž Aminu poverio da 1943. povede regrutovanje tri divizije (Handžar, Skender beg i Kama). Zapis Alekse Đilasa o projektu kazuje: „Nacisti su tražili od velikog jerusalimskog muftije da podrži projekat. On je prihvatio i posetio Bosnu i tamo uverio neke muslimanske važne lidere da će njihova SS divizija biti u interesu islama. Uprkos svim propagandnim naporima, samo polovina od očekivanih 20.000-25.000 dobrovoljaca je okupljena. Handžar divizija je obavila brutalno čišćenje Srba u istočnoj Bosni. Ali ova formacija nikad nije dostigla reputaciju dobre borbene grupe i nije uspela da proda ideju o muslimanskoj Bosni kao nacističkom protektoratu.“

Istorija pamti i druge, dublje tragove organizovanja Holokausta. U vili na jezeru Van u predgrađu Berlina, 20. januara 1942. za samo sat i po petnaest učesnika, osrednjih državnih, političkih i vojnih birokrata na čelu sa svemoćnim Firerovim opunomoćenikom Rajnhardom Hajdrihom, uz lagani ručak, saglasili su se sa već započetim Hitlerovim procesom uništenja jedanaest miliona Jevreja novim tehnologijama i napuštanjem ranijih, nedovoljno efikasnih metoda o preseljenju na istok, kao i ubrzanoj prirodnoj selekciji, eutanaziji ili sterilizaciji. U zapisniku, koji je sastavio Adolf Ajhman, a doterao Hajdrih, reč ubijanje se ne pominje, ali se podrazumeva. Otkucan u trideset primeraka, papir su svi koji su ga dobili morali da unište. Jedina kopija, pod brojem šesnaest, pronađena je tek 1947. Hitlerova pisana naređenja ne postoje. Na suđenju Ajhmanu u Jerusalimu 1961, optuženi je na pitanje sudije mirno odgovorio: „Da, o ubijanju i totalnoj eliminaciji se razgovaralo u tišini vile na jezeru.“