Evropa ne drži reč, pribojava se većina stasalog članstva Međunarodnog monetarnog fonda. Izbor naslednika Dominika Štros Kana, koji je presto napustio sa lisicama na rukama, trebalo bi da potvrdi da je prošlo vreme i potreba za tutorstvom Starog kontinenta.
Pre dve godine na samitu G-20, Evropljani i Amerika posle opšteg dogovora vodećeg ekonomskog kluba sveta, nagovestili su iskrenu nameru da ubuduće među sobom neprikosnoveno više ne dele mesta upravljača dve planetarne finansijske ustanove / privilegiju od postanka, Monetarni fond i Svetsku banku, čije predsedničko mesto pripada Vašingtonu.
„Ova anahronična pogodba treba da bude pokopana“, nestrpljivo, ali razložno, opominje Čileanac H. Hejn, univerzitetski profesor i iskusni diplomata.
„Složili smo se da za čelo i vrh ovih institucija izbor bude obavljan transparentno i na osnovu proverenih vrednosti“, zapisano je ranije u saopštenju iz aprila 2009. Komentator Špigla, prateći izjave Angele Merkel – koja novim snagama dopušta samo dužnosti privremenih upravljača – ukazuje da je „obećanje, izgleda, zaboravljeno“, a evropske vesti najčešće pominju Francuskinju Kristinu Madlen Odet Lagard kao favorita za vrhovnog nadzornika stabilnosti globalnog finansijskog sistema.
Sposobnosti ministarke nisu, zaista, sporne. U pitanju je da li se utakmica igra časno. Kad je 2007. Kan stupao na dužnost, izjavljivao je „samo još jednom želimo ovaj položaj, a onda ćemo ga stvarno i konačno prepustiti Jugu“.
Nemački nedeljnik poručuje da kancelarka šalje „fatalni signal“: Evropljani nastoje da sačuvaju prerogative „iz doba prošlog sveta“, ako mogu, doveka. Potvrda je i tek nedavni nevoljni pristanak da koji procenat više glasačkih prava i uloge prenesu zdravim i nastupajućim ekonomskim silama – Indiji, Kini, Brazilu, Južnoj Africi ili Turskoj, Meksiku i Južnoj Koreji. Ipak, uz mnogo protivljenja Francuske i Britanije, došlo se do toga da je, posle SAD i Japana, Pekingu pripalo najviše procenata glasačkih prava, mada je Belgija još uticajnija od takvih šampiona razvoja, kakvi su Brazil ili Indija.
SAD i Evropa zajedno raspolažu sa više od pedeset odsto glasova, a – recimo – Južna Afrika sa dvadeset drugih zemalja Crnog kontinenta samo sa 3,23 procenta.
Od 1946. do danas, po osnivačkom džentlmenskog sporazumu, svih deset direktora Međunarodnog monetarnog fonda – koji, posle „suše“ 2008 -2009, zahvaljujući uveliko Štros Kanu, trenutno raspoređuje 900 milijardi dolara (prošle godine podelio je 90 miliona zajmova kao pojas za spasavanje utopljenika) – bili su iz Evrope, četvorica Francuzi.
Proces iznenadnog izbora 2011. trebalo bi da se okonča do kraja juna. Agitovanje i isticanje kandidata hvata pun zamah. Evropski lobiji navode da je potreba da se njihovom takmičaru opet poveri posao, „zbog krize koja je – poput Grčke, Portugala ili Irske – najviše načela stari svet. Drugačije raspoloženi podsećaju da Evropa nije tako mislila kad su „gladne godine“ pogađale azijsko, južnoameričko ili neko drugo područje. Vašington je na muci da bira između vernosti i novih potreba, a biće da će ostati privržen proverenom savezništvu.
Ali, recimo, najpouzdanija prestonica novca razmišlja dugoročno; Švajcarska je saopštila da „neće neophodno podržati Evropljanina“.
Ranija „slaba karika“ među silama u nastajanju bio je manjak udruženog nastupa, pa su regioni igrali na različite karte i zajedno ostajali u bubnju. Prilično neobično za navike Kine da žuri sa izjašnjavanjem, ovom prilikom Peking je već preporučio bolje orkestriranje potreba, uz opreznu nadu i Saveza nacija jugoistočne Azije kako bi bilo „veoma lepo da se izabere neko iz ostatka sveta, što zapravo postaje sve značajnije“.
Analitičari se slažu da „sigurno ne manjkaju dobri kandidati iz zemalja u razvoju i novoindustrijalizovanih država“, a viteški pošteni dodaju kako je „ovom prilikom na Evropi da se časno ponaša i da, prema obećanju podrži neevropskog kandidata“.
Začet kao ideja 1944, Međunarodni monetarni fond zvanično su osnovale dvadeset devet država decembra 1945. Danas, kako se predstavlja na sajtu, kao čuvar monetarne stabilnosti, okuplja 187 članova (sa Kosovom i bez Kube, koja ga je napustila 1964).
Dijagnoza uvaženog čileanskog profesora je poučna: „Evropa je u ekonomskom opadanju i nema razloga da nastavi da zahteva vodeća prava na položajima svetskih finansijskih menadžera. Koliko je možda bogohulno, vreme je da počne istinska utakmica čak i u takvoj svetinji kao što je kancelarija direktora Međunarodnog monetarnog fonda.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
