Bliski dodiri

Iransko privođenje u pritvor tankera švedskog vlasnika u Bander Abas, koji je vodama Omana bez tovara plovio pod britanskom zastavom, sa šarenom indijsko-letonsko-filipinskom posadom, ali i Rusima među mornarima, prema saudijskoj luci, posle niza incidenata u tesnom morskom prolazu, a i nedavne zaplene teheranskog broda kod Gibralatara (okrivljenog da vozi naftu u Siriju, čime krši sankcije EU) od strane budne engleske mornarice, oglasilo je opšti „crveni alarm“.

Britanski ministar spoljnih poslova DŽeremi Hant ukazuje da njegova strana postupa po pravilima slobodne plovidbe međunarodnim brodskim putevima, Teheran uzvraća da je „čist“, a da je ponašanje Londona „gusarsko“. Iranski šef diplomatije Mohamed DŽavad Zarif (efektom bačene rukavice) podučava Ujedinjeno Kraljevstvo kako „mora da prestane da bude alatka ekonomskog terorizma SAD“, što Hamid Baedinedžad, ambasador islamske republike kod NJenog veličanstva, dopunjava lekcijom da je „veoma opasno i nije mudro da se u osetljivom trenutku za region podiže tenzija, pri čemu Iran ima čvrst stav, spreman je za različite scenarije“.

Američko-iranska napetost je u porastu od proleća, otkad je Vašington pooštrio sankacije Teheranu, napuštajući nuklearnu pogodbu SAD i sveta sa Iranom.

Stručnjaci Lojdove liste smatraju da je „uticaj zatezanja konopca na trgovački promet (nafte) u regionu zasad minimalan“, ali i upozoravaju da Ormuski tesnac može da postane i ozbiljna briga. Premije osiguranja za plovidbu kroz „uska vrata“ su u prošla dva meseca skočile do deset puta, navode prevoznici. Brodari pomišljaju i na potrebu posebnog pomorskog Interpola ili konvoja pod zaštitom mornaričkih sila.

Komentator Bi-Bi-Sija ipak veruje u „odmeren i multinacionalni pristup“, nalazeći da britanska vlada pokušava da Iranu šalje jasne (pomalo pitijske) poruke da su njegove akcije neprihvatljive, ne samo za London, već i za svet, ali ne i dovoljne za američki vojni udar, koji je moguće izbeći. Zaključuje da su prilike lako promenljive, „jer ne veruju svi u diplomatiju“. Takvi se nalaze i u Vašngtonu i u Teheranu (u Revolucionarnoj gardi i bezbednosnom aparatu), spremni da „guraju u sukob, ali još možda dovoljno pribrani da se zaustave na ivici (provalije)“.

Revnosni istraživači beleže da je Britanija svojim pomorskim snagama odguravala trgovačke puteve od 1820. do 1970, kasnije je to Karterova doktrina „zaštite zalivskih interesa“ nastojala da preuzme, ali bi sada za uspeh u tome – piše Forin afers magazin služeći se primerom malog Omana i njegovog sada ostarelog sultana Kabusa kao uspešnog čuvara ravnoteže – „Amerikancima bilo mudro da bolje razumeju kompleksnu političku i društvenu dinamiku“ duž obala zaliva na kojima su stanovnici često mešavine, a ne ideološki, verski i nacionalno striktno podeljene zajednice, pa otud jednosmerna zaštita ne garantauje uspeh.

Pažljivi analitičar u Forin afersu sračunava zajednički imenitelj: „Većina u zalivu, od Katara do Saudijske Arabije i Irana, deli želju da igra ne izmakne kontroli. Uprkos razornih sankcija Iran zna da ne bi imao korirsti od rata. To je razlog zbog čega Teheran vrlo žustro odbija odgovornost za nedavne napade na zapadne brodove u moreuzu. Nije dovoljno da se u poslednjem minutu izbegne eskalacija, ni što je predsednik Tramp pametno učinio povodom obaranja američkog drona, za Ormuz je potreban pouzdan garant bezbednosti, čak iako nije savršen.“

Stvarno stanje je, izvesno, rizično nadmetanje. Ministar Zarif kaže junačeći se, a u isti mah i priznaje, u intervjuu američkoj Blumberg televiziji kako je „Iran sigurno u stanju da zatvori Ormuski prolaz, ali neće, jer je to njegov pojas za spasavanje“.

Nije baš uvek tako bivalo. Recimo u ratu Teherana i Bagdada početkom devedesetih prošlog veka, obe strane su vodile i tankersku bitku, u kojoj je – kao pokušaj da se potopi izvoz nafte protivnika – napadnuto oko pet stotina brodova različitih zastava, sve dok jedan američki nije naišao na iransku minu. Sjedinjene Države su uništile dve iranske petrolejske platforme i fregatu, čega se kao uputnog modela ponašanja i sada „ponosno prisećaju neki službenici Bele kuće“.

Velika Britanija upravo je poslala u uzburkane ormuske vode ofanzivnu podmornicu od 7.400 tona na atomski pogon, po zvaničnom saopštenju sa „defanzivnim zadatkom elektronskog prikupljanja podataka (uz mornare su i prevodioci za različite jezike) i zaštite plovidbe“.

Iran se posebno uzda – prebrojanih u vestima agencija – u dve hiljade svojih brzih napadačkih čamaca, a posebno na mini podmornice do 150 tona opremljene torpedima ili minama, sa samo jednim ili par poslužitelja u skučenom prostoru. Ova podvodna napast je izdašno je korišćena u Drugom svetskom ratu, a i danas je ima u sastavu više zemalja. U detaljnijim sveznanjima pominje se da je takvom napravom raspolagala i bivša Jugoslavija.

Profesor pomorskih studija Rokford Veis teoretski tumači da za ometanje plovide „nije neophodna izuzetna vojna sila – dovoljni su relativno jeftini projektili, brzi čamci i podmornice“. Admiral u penziji Denis Bler, koji je komandovao američkim snagama na Pacifiku, dodaje akademskom razmišljanju utešnu dopunu: većina današnjih tankera ima mnogo čvršće dvostruko korito nego ranije, pa je potapanje daleko teže.

Srećom nije došlo do provere.