Bliže snu i pravu

Premijer Benjamin Netanijahu tvrdoglavo veruje da je silom i prinudom pouzdani čuvar jevrejske države, a ne nasilni gospodar suseda sa kojima je neophodan mir. Njujork tajms bez predomišljanja nalazi: „Bar u kratkom periodu, sa izraelskim izborima predviđenim za januar, stanje će za Palestince izvesno biti teže, pre nego što se poboljša.“

Ništa, ipak, nije samo jednostavna crno-bela slika. I odmereni analitičari, ne samo u svetu, već i domaći, smatraju da se Izrael „izlaže globalnoj izolaciji“. Uticajni telavivski dnevnik Jidiot aharonot jednostavno otvara oči vođama, koliko i sunarodnicima: „Ako se 180 država izjasne za palestinsku državu kao posmatrača u UN, onda smo mi politički u velikoj nevolji.“

Lekcija uglednog Haareca je direktnija: „Priznanje Palestine nije prepreka miru. Ako premijer Benjamin Netanijahu želi da ubedi Izraelce u svoju želju za mirom, mora da napusti protivljenje priznanju Palestine, da bude prvi ko će čestitati Abasu na njegovom istorijskom dostignuću i da osigura što skoriji datum za obnavljanje razgovora.“

Vlada u Jerusalimu se štiti od stvarnosti kaznenim merama i pretnjama. Zaustavila je prenos 120 miliona dolara Palestincima, u čije ime ubira carine, navodeći da time naplaćuje dug za električnu energiju na Zapadnoj obali, u izjavama ministra spoljnih poslova Libemana traži mogućnosti ukidanja Palestinske uprave, a kabinet razmatra i ograničavanje kretanja Mahmuda Abasa i drugih vodećih ljudi iz Ramale (kako je činjeno sa Jaserom Arafatom).

„Crvena marama“ je, pored svih ostalih, odluka o gradnji još tri hiljade stambenih jedinica za jevrejsko naseljavanje u takozvanoj E1 zoni. Takav potez, kao hirurškim nožem bi odsekao Istočni Jerusalim od palestinske Zapadne obale, koju bi pritom „jevrejskim klinom“ razdvojio na najosetljivijem mestu. Palestinci odavno odbijaju da se vrate u pregovore sve dok Izrael ne prestane da gradi naselja na okupiranim teritorijama.

Jedan smireni Izraelac, opisom vrednim detaljnijeg navođenja, prenosi raspoloženje za stolom jerusalimske vlasti: „Populizam je na sednici vlade tekao kao vino. Netanijahu je, ni manje ni više, rekao da Palestinci žele da mirovnim procesom unište Izrael. Premijer je čak uporedio rezolucije iz 2012. sa onom usvojenom u Ujedinjenim nacijama novembra 1975, koja izjednačava cionizam sa rasizmom (Jugoslavija je bila među uzdržanima, ne i glas protiv).“ Sramotan sopstveni dokument Generalna skupština UN je poništila 1991.

Poruka Baraka Ravida ima i nastavak, vrednu pouku: „Svakako, premijerovo poređenje je besmisleno. Odluka o državnosti govori o obnovi mirovnog procesa, palestinskom priznanju Izraela i rešavanju suštinskih pitanja pregovorima. Jedan aspekt poređenja, kakvo je učinio Netanijahu, ima izvesnu osnovu. I rezolucija iz 1975. i ovo glasanje su rezultat ozbiljnih diplomatskih neuspeha Izraela. Tek 1977. Menahem Begin je bio taj, koji je počeo da izvlači Izrael iz izolacije (mir sa Egiptom). Nije jasno da li postoji neko spreman i sposoban da to učini 2013.“ A i druga strana preispituje stanje sopstvene duše. Abu Eid, predstavnik Palestinske uprave kaže: „Slavimo svoje dostojanstvo, jer je naša mala nacija izdržala veliki pritisak zbog nečega što je naše pravo.“

Ako ne bude opipljivih promena, upozoravaju oprezni, sjaj slavlja može konačno može da se preobrati u frustraciju. Pitanja su – uz dobijenu mogućnost za obraćanje Međunarodnom sudu pravde i pristupanja svetskim agencijama, koje učlanjuju države – kako održati ravnotežu između jasne diplomatske pobede i već ostvarenih dostignuća, kojima sami Palestinci ne upravljaju, pošto Izraelci još mogu da ih doziraju. Biće to ispunjeno preprekama, priznanju mnogi odgovorni. „Najpreči je korak jedinstvo, a ne treba ni požurivati da na korice pasoša stavimo – Palestina.“

Kad je, takođe, 29. novembra, ali 1947. Generalna skupština Ujedinjenih nacija odlukom većine (Jugoslavija je bila uzdržana, zalažući se za propali predlog o jednoj federalnoj zajednici) donela rezoluciju da se stvore jevrejska i arapska država, a da Jerusalim bude corpus separatum, 14. maja sledeće godine Izrael je proglasio nezavisnost, a dan kasnije pet arapskih zemalja (Egipat, Sirija, Jordan, Liban i Irak) povele su sveti rat, završen primirjem kojim su Aman, Kairo i Tel Aviv podelili prostor predvođen za arapsku državu. Palestinci su ostali bez domovine.

Nepravde su otad popravljane, ratovima i mirovnim ugovorima. Palestinci šezdeset pet godina kasnije čine svoj i istorijski i strateški korak, bliže snu i pravu. Samo glasanja nisu dovoljna.