Braću Miliband, po odlučnim nastupima u javnosti maštovitiji komentatori porede sa sestrama Vilijams, teniserkama Serenom i Venus; ciničniji sa starozavetnim Kainom i Aveljom; posebno revnosni tragaju za ranijim primerima bliskih rođaka u britanskoj političkoj prošlosti.
Obojica, Dejvid i Ed, uticajni ministri u vladi Gordona Brauna do poraza na izborima, sada su najozbiljniji takmaci (pore još četvoro dosad ubeleženih) za novog lidera laburista, pošto se gubitnik povlači sa čela stranke. Bratska ljubav nije smetnja za ljutu političku utakmicu.
Pominju se i raniji slučajevi porodičnog nadmetanja za visoke položaje, ali retko za istu stolicu. Mladi Milibandi su, inače, prva rođena braća koja su sedela u istom engleskom (konzervativnom) kabinetu posle Ostina i Nevila Čembrlena 1931. i kasnije Olivera i Edvarda Stenlija 1938. godine.
Londonski „Gardijan“ u detaljnom skeniranju kandidata istih roditelja slikovito situaciju opisuje: „Pomalo liči kao da se dva brata zaljube u istu ženu. Ta žena voli i jednog i drugog. Šta da rade? Da bace novčić: pismo – glava? Da se radi o ženi, sve bi se ticalo samo njih troje. Ali, ko je na čelu Laburističke partije stvar se čitave zemlje“.
Niko zapravo ne spori valjanost i sposobnosti ni Dejvida (44), doskora uspešnog šefa diplomatije, ni mlađeg Edvarda (40), koji je bio ministar za energiju i klimatske promene, sa posebnim kreditom spasioca od potopa svetske konferencije u Kopenhagenu. Češće se razmatra „ko je pogodniji u ovoj prilici“. „Ako smo braća, nismo klonirani, ali porodična nit je jača od političke“, kaže jedan od Milibanda, ispravljajući mnoge nalaze da su „isuviše isti“. Istina je da su pohađali iste škole, izučavali jednake oblasti – politiku, filozofiju i ekonomiju, obojica studirali u Oksfordu na Koledžu Corpus Hristi. I danas čak i stanuju u istom kvartu Londona.
Majka Marion Kozak, Jevrejka iz Poljske došla je u Britaniju 1947. kao dvanaestogodišnja devojčica, pošto je preživela holokaust. Otac Ralf, takođe poljski Jevrejin, eminentni marksistički intelektualac, pred nemačkom invazijom Belgije 1940. sigurnu kuću našao je na Ostrvu. Od skoro dečačkog doba sinovi su našli mesto među laburistima: „Ravnopravno katapultirani uz političke lestvice“, neko je primetio.
Ali, naravno, iako imaju mnogo zajedničkog, postoje i upadljive razlike. Tragovi su vidljivi u osloncima na prethodne laburističke prvake. Dejvid je viđen kao čovek Tonija Blera (nastoji da umanji takav prikaz), više smatran za „disciplinovanu vladinu uzdanicu“, čime lakše može da nađe uporište u tradicionalnoj partijskoj matici. Ed je, sa druge strane, bio savetnik Gordona Brauna i – po Bi-Bi-Siju – „uživa podršku unutar partije i u sindikatima“. Dejvid je, međutim, bolje poznat svetu izvan stranke, urbi et orbi. Ipak, ni jedan, ni drugi nikad se nisu našli na vetrometini međusobnog stranačkog dvoboja Bler – Braun, uspevajući da se uklone „pre nego što je prolivena krv“.
U međusobnom dvoboju, starijem bratu politički brokeri sada daju izvesnu prednost. Uz ozbiljna ostrvska razmatranja utakmice javljaju se i psiholozi upozorenjem: „Kad se dvojica odrasle braće nadmeću za nagradu, koja se zove partijska vođa, to nije torta koja može da se podeli na jednake kriške, niti zabavna igra sa promenljivom srećom. Ljudska je osobina da međusobno uvažavanje, ma koliko iskreno, nije bez granica. Rivalstvo je jednako postojeća kategorija“.
Časopis „Psihologija danas“, u obilju različitih nalaza, čak prilaže ovom političkom sekciranju tvrdnju struke da više od trećine nas ima u odraslom dobu udaljene odnose sa braćom i sestrama „zbog rivalstva u detinjstvu, koji nikad potpuno ne nestaje, sve do drugog detinjstva – starosti“. Karikaturisti braću Miliband još rado crtaju u kratkim pantalonama. Klinički psiholog Doroti Rou u knjizi pod naslovom „Moj najdraži neprijatelj“ piše da je „istina o odnosima braće i sestara naizmenična bliskost i netrpeljivost – pesnica u rukavicama“.
Gospođa Rou, u slučaju Dejvida i Eda, misli da su obojica dovoljno odrasla, da su u mladalačkim godinama iscrpli sva nadmetanja i loše mečeve i, ne možemo da pretpostavimo da će se ovo završiti bolnim faulima: „Kao političari moraju da budu prilagođeni praktičnosti, a kad vodite javni život treba da razvijete i strategiju da ne pokazujete uvek stvarna osećanja“. Jedan ozbiljni londonski dnevnik dodao je i stari vic iz već zaboravljene Istočne Nemačke: „Da li su Rusi naši prijatelji ili braća? Mora biti da su braća, pošto prijatelje birate sami“. Među britanskim laburistima pitanje je jedne stolice, iako ne uvek udobne fotelje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.