Ceh Tereze Mej

… i sada raspolaže manjinskom vladom, koja zavisi od još nedovršenog dogovora o podršci „na kašičicu“, severnoirske Demokratske unionističke partije (DUP) iz Belfasta, krajnjih nacionalističkih i socijalnih konzervativaca. Uz pogodbu (ne koaliciju) sa DUP-om Arline Foster, kao „pojasom za spasavanje“ premijerka će nad opozicijom imati samo dva glasa – prethodno je bilo dvanaest – prednosti u Donjem domu.

Pirova pobeda, može se reći ili kako stoji u naslovu londonskog Tajmsa – koji razmatra premijerkinu budućnost kao lidera konzervativaca – „Terezin pogled u ambis“.

Onlajn peticija, koja poziva predsednicu vlade i stranke torijevaca da podnese ostavku, za samo jedan dan prošlog vikenda prikupila je pola miliona potpisa.

Analitičar mreže B-Bi-Si ipak ne očekuje da će poslanička grupa Konzervativne partije iz zadnjih klupa zahtevati ostavku od Tereze Mej: „Umesto toga tražiće da se više savetuje i češće sastaje sa prvacima ove značajne stranačke institucije (Komitet 1922 u skoro stogodišnjoj tradiciji revnosnog delovanja upućuje lidere u raspoloženje članstva) i pre svega da se kancelarija predsednice vlade u ulici Dauning broj 10 od bunkera pretvori u otvorenu kuću, spremnu da sasluša više ideja i saveta manje zvučnih aktivista.“ Navode se uverenja da „malo poslanika veruje da će položaj Mejove u sledećih pet godina biti dovoljno snažan i stabilan, pošto – bez ikakve sumnje – njen autoritet nestaje, a ona samo kupuje nešto vremena“.

Po svemu sudeći, deset dragocenih mandata Demokratske unionističke partije čuvaće prevlast konzervativaca u Vestminsteru. DUP je po snazi peta partija u klupama novog parlamenta. Stvorio ju je 1971. fundamentalistički političar – propovednik, sveštenik Ian Pejli kao branu od, u to vreme, „naraslog liberalnog pristupa Ulsterskih unionista, partije osnovane 1921“.

Arlin Foster je od decembra 2015. na čelu stranke, koja „čvrsto brani ‘britanizam’ i kulturu ulsterskog protestantizma od irskih nacionalista i republikanizma“, formulišu znalci, opisujući pripadnike ove stranke kao „desničarske populiste ekstremnih tendencija“. U NJujork tajmsu, jednom ranijom prigodom, DUP je opisan kao „tvrda reakcionarna partija, privržena ne samo uniji Britanije i Severne Irske u jedinom regionu gde istopolni brakovi nisu ozakonjeni, uz zalaganje za socijalni konzervativizam, potpuno suprotan modernizaciji Konzervativne partije u poslednjih petnaestak godina“. DUP se takođe protivi pravu na abortus (u Severnoj Irskoj je nelegalan), a u Donjem domu je ova stranka pokretala i pitanje „povratka smrtne kazne u određenim slučajevima“.

Posle izbora 2017. vođstvo Demokratske unionističke partije se izjasnilo da će, „dok je Korbin na čelu laburista, osiguravati da torijevac bude na čelu britanske vlade“. Istovremeno, ovakva prijateljska pomoć izaziva blagu zabrinutost u liberalnijem krilu Konzervativne partije!

Šta je pred Terezom Mej i njenom vladom sa ministrima promenjenim samo na manje važnim pozicijama, pitaju se komentatori, pored – naravno – „unutrašnjeg haosa“, kakva je dijagnoza domaćih pesimista. Pre svega, zaključuju, teški pregovori o ‘tvrdom’ (kakav je pripremala Mej, ali sada više nema dovoljno snage, ni valjan mandat za to) ili ‘mekom’ Bregzitu biće još teži, a London će u tom višeboju razvoda sa EU biti slabiji nego što se uoči izbora činilo. Glavni agitator u kampanji za Bregzit Najdžel Faraž, recimo, smatra da je kredibilitet Tereze Mej „fatalno oštećen u očima Evropske unije“.

Zanimljivo je da su dva velike partije, konzervativci i laburisti zajedno, na ovim izborima pokupile osamdeset procenata svih glasova, prvi put u prošlih četrdeset godina. Ali najveći učinak brzopotezne provere je svakako neverovatno podizanje Laburističke partije, koja je stekla tridesetak poslanika više nego što je imala u dosadašnjem parlamentu. Utvrđeno je da je DŽeremi Korbin uvećao laburistički deo „biračkog kolača“ više od bilo kog partijskog lidera još od 1945. godine! Priznaje mu se da je postigao nemoguće – iako nije pobedio rezultat je senzacionalan.

Nedeljnik Obzerver u iscrpnom čitanju sudbine nalazi: „Izborni rezultati ostavljaju najvažnije pitanje bez odgovora. Ko sada ima autoritet da vodi Britaniju? Na korak smo od najznačajnijih međunarodnih pregovora posle Drugog svetskog rata, vođeni premijerom kome manjka politički kapital. Odluka gospođe Mej da potegne član 50 Lisabonskog sporazuma (kritičnih 250 reči), a onda poziv na izbore, bila je katastrofalna. Drugi put za dve godine konzervativni premijer je doveo u opasnost britanske nacionalne interese zbog ličnog političkog dobitka i partijske potrebe.“

Cinici, poput iskusnog političkog stratega DŽona Mec Ternana, podsećaju: posle opštih izbora 1992, torijevcima su bile potrebne ravno dvadeset tri godine i promena četiri lidera da steknu većinu, a Tereza Mej je to proćerdala za samo pedeset dana. Još polovinom aprila je izgledalo da će lako uploviti u valjanu izbornu pobedu.