Generali su postali krezubi, ocenjuje komentator Zamana, a jedan upućeni akademski analitičar, koristeći se rečima za opis grogiranog boksera, zaključuje da su „bacili peškir u ring“. Meč između armije i vlade, ovog puta, u Turskoj teče drugačije od više ranijih. Ne jednom u poslednjih pedeset godina, vojnici visokih činova, nezadovoljni ponašanjem i postupcima političara, pribegavali su državnim udarima, kao što je bilo 1960, 1971. i 1980. ili, u novije vreme, „svilenom gajtanu“, naredbom premijeru Nedžmetinu Erbakanu i njegovom neprikriveno radikalnom islamističkom kabinetu da podnesu ostavke devedesetih.


Ranije su vlade morale da se povlače, kad vojnici nisu bili srećni, a sada su se komandanti predali. Promena taktike ili priznanje poraza? Ni jedno, ni drugo ne treba uzeti kao konačan rezultat, a ni za krajnji ishod neprekinuto tinjajućeg građanskog rata uniformisanih sekularista i vladajuće Partije pravde i razvoja, obojene naklonošću islamizmu.

Ostavke su izvesno dokaz da je dominacija nedodirljive vojske okončana. Generali, izgleda, nisu imali drugu opciju, sem da istaknu belu zastavu – mišljenje je dnevnika Volstrit džornal, koji smatra da je ono što se dogodilo, „ma koliko zaprepašćujuće za Turke, u skladu sa normama Evropske unije, po kojima civili nadgledaju armiju“. Primetan je, kako vidi izveštač Vašington posta „još jedan korak erozije moći vojske, u korist civilne vlade Redžepa Taipa Erdogana, koji upućuje armiju da se prilagodi turskim promenama“. Za zamenika premijera Bekira Bozdaga to je „deo šireg trenda demokratizacije i normalizacije Turske“, a „sve je po zakonu“ dodaje ministar nadležan za pregovore sa EU Egemen Bagiš.

Ostavka načelnika Generalštaba Išika Košanera i – dosad nezapamćeno – istovremeno komandanata kopnenih snaga, mornarice i avijacije čini se da je više oproštajni hitac nego izazov na megdan. Erdoganova tvrda nepopustljivost, ohrabrena visokom junskom pobedom na parlamentarnim izborima, da brojni pritvorenici, kojima se na teret stavlja pripremanje zavere, ne mogu da budu unapređeni u više činove, već pre svega suđeni, samo je neposrednija varnica uoči redovnog polugodišnjeg zasedanja Vrhovnog vojnog saveta.

Pre samo par godina bilo je nezamislivo da vlada odbije vojnički predlog za unapređenja. Načelnik Generalštaba i premijer nisu uspeli da se slože, potvrđujući da je zategnutost našla novi teren da se provere snage. „Sem što su lišeni slobode, četrnaest generala i admirala i pedeset osam pukovnika izgubili su pravo da budu ocenjeni (za viši čin) i kažnjeni su pre konačne pravne odluke protiv njih“, stoji u Košanerovoj izjavi, kojom objašnjava ostavku i razloge zbog kojih ne može dalje da ostane na, kako kaže, „plemenitoj dužnosti“. Najmanje 250 vojnika različitih činova su u stroju da pred sudijama odgovaraju na optužbe da „smišljaju prevrat i atentate“.

Više domaćih političkih istraživača zabrinuti su da je „potkopavanje statusa vojske otišlo predaleko i previše brzo“, sudskim gonjenjem osumnjičenih za udar, što potvrđuje da Erdogan zapravo hirurškim rezovima radi na islamizaciji društva pod nadzorom svoje partije. „To nije usluga naciji; ovakvi napori (vlade) zapravo uvlače vojsku u aktivnu politiku“, dolazi upozorenje iz Republikanske narodne partije, glavne sekularne opozicione snage u parlamentu.

Predsednik vlade uzvraća da je „na putu pune demokratije“ neophodna promena ustaljenih kanona i ustava: „Turska ne može da ide dalje sa ovim postojećim koji je pisan u vreme kad je demokratija bila suspendovana, ukazujući na 1982. kad je – dve godine posle ranijeg puča – moć generala bila nedodirljiva, pod zaštitnim znakom da su poslednja linija čuvara svetovnog kemalizma.

Prema dostupnim, ne i službenim izvorima, u Turskoj danas postoji više od 85.000 aktivnih džamija – jedna na svakih 350 građana, dok po jedna bolnica brine o zdravlju 60.000 ljudi, a devedeset hiljada imama brojnija je profesija i od doktora i od učitelja u zemlji. Prema statističkom proračunu jedan od deset generala je iza rešetaka. Do kraja osamdesetih šestorica od sedam predsednika države bili su generali.

Upadljivo obeležje poslednje decenije izvesno je porast nove elite, poslovno dinamične srednje klase, privržene na svoj način muslimanskoj religioznosti, oslonjene na Partiju pravde i razvoja, koja potiskuje tradicionalni svetovni establišment kakav je ostavio Mustafa Kemal Ataturk, što i armiju obara na kolena. i usporava politički puls nasleđenih kemalističkih stranaka. Civilno – vojna ravnoteža se dramatično promenila kao rezultat ekonomske i političke liberalizacije, pojednostavljuje dijagnozu istanbulski profesor Behlul Ozkan. Činovi manje vrede, posebno pada cena generalskih zvezdica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari