Čerčilovo Galipolje

U ranim godinama Velikog rata Čerčilova zamisao, kao prvog lorda Admiraliteta, bila je da osmansku Tursku, saveznika Nemačke, izbaci sa bojišta pomorskom i kopnenom operacijom, otvaranjem fronta na morskom tesnacu i zatim osvajanjem Istanbula, kako bi se  britanske snage povezale sa vojskom carske Rusije, što bi prekinulo iscrpljujući rovovski ćorsokak u Evropi. Britanska vlada se, na molbu komande ruske armije, u januaru 2015. saglasila da preduzme „demonstrativne korake protiv Turske”. Tako bi olakšala pritisak na carsku vojsku, kojoj je u brdima  Kavkaza – po poruci jenog komandanta – pretilo opkoljavanje i uništenje.

 Planovi za takav pohod su razmatrani u Londonu još i pre izbijanja rata, od 1904. do 1911, ali su general i admirili bili protiv “opasne, a moguće operacije“. Poduhvat je pokušan 1915. Za manje od godinu dana je tragično okončan. Prema Britanskoj enciklopediji snage Komonvelta, pored gubitka velikog broja brodova, imale su 213.980 žrtava, mrtvih i ranjenih vojnika“. Gardian dodaje i brojku od 87.000 poginulih turskih vojnika. U okršaju, sa obe starne, našlo se blizu pola miliona boraca. Potpuni popis palih je teško utvrditi, jer „samo je malo sahranjenih u paklu Galipolja“.

Neuspela kampanja, u kritičnom času Prvog svetskog rata, imala je osetljive političke i diplomataske posledice, ostavljajući utisak da da su saveznici vojnički nesposobni. Očekivanje Londona je bilo – beležili su analitičari – da će upravo „snažnom lekcijom“ u Dardanaleima ohrabriti Bugarsku u Italiju da se pridruže stroju protiv Nemačke. Politički rasplet u Britaniji je bila ostavka lorda Admiraliteta Vinstona Čerčila, koji je otišao na mesto komandanta pešadijskog bataljona u Francuskoj i promena ratnog premijera, a – prethodno – i smena komandanujućeg oficira ser Jana Hamiltona. Novi predsednik vlade u decembru 1916. je postao Dejvid Lojd DŽordž. Povlačenje trupa je, ma koliko zvučalo ironično, proslavljeno kao značajan uspeh.

Englezi i saveznički vojnici (Irci, Škoti, Australijanci i Novozelandajni, Gurke, Siki, pa i nešto Francuza i njihovih legionaara) na položaju su nemoćno proveli vreme, stešnjeni na par stotina metara od obale mora i stenovitog uspona, sa koga su se branili Turci. Upuštali su se u očajničke i uzaludne pokušaje napada, ali im je ostajalo da broje mrtve saborce i da rasteraju muve sa tela poginulih i umrlih od dizenterije i zaraza, koje su se širile. Jedan hroničar se u opisu „vojnog debakla epskih razmera“ posložio pojmom Vavilonske kule, „bez čestitog plana i pripreme“.

Turske linije odbrane pripremio je nemački general Liman fon Sanders, sa garnizonom od pedeset hiljada ljudi, sa kojih je Mustafa Kemal mogao da drži protivnika na nišanu i da sa svojim askerima („Ne naruđejem vam da napadate, naređujem da poginete“) trijumfuje, dok se – istovremeno – „bolesnik sa Bosfora“ raspadao. Veliki rat se 1918. za svet i Ataturka završio pobedom, za osmansku Tursku porazom i okupacijom, pošto se u Bosforu usidrila flota Britanije, Francuske i Italije. Iz tog vremena u arhivima je i zapis, na koji mi je službujući davno u Ankari kao ambasador ukazao Vladislav Jovanović, kasnije i ministar spoljnih poslova Jugoslavije:

“Britanski premijer Lojd DŽordž je regentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca poslao pismo, tražeći od Aleksandra da pošalje srpske okupacione trupe u Istanbul. Predsednik vlade Nikola Pašić je bio protiv, pa je Englezu napisan odgovor da su sa Turcima računi naplaćeni 1912. u Balkanskom ratu i da otad dva naroda mogu da budu samo prijatelji. Aleksandar je potpisao telegram. Pašić mu jedino nije rekao da je kopiju depeše poslao Musrafi Kemalu, budućem prvom predsedniku republike, koji je već iz Samsuna vodio nacionalni otpor i okupatoru i svom sultanu. U Ataturkovom mauzoleju u Ankari, pored ordenja i različitih znamenja, izložena je i srebrna tabakera, mirnodopski poklon pasioniranom pušaču Kemal paši od kralja Aleksandra, neupućenog u Pašićev diplomatski dar.