Delta Nila

Prvi krug glasanja za predsednika (od pedeset miliona upisanih na birališta je izašla skoro polovina – tačnije 46,4 odsto) doneo je dilemu. Birači su između dva neželjena završetka revolucije. Tahrir je buktao i dugo čekao drugačiju budućnost.

Pobeda, svejedno koga od dvojice najuspešnijih u uvodnoj trci – po uverenju upućenih – može da donese „rizik izgubljenog proleća“, čak komentator Vašington posta vidi i „obnovu sukoba i haos kakav je bivao u poslednjih petnaest meseci“. Al ahram prenosi sudove bez trunke političke milosti, poput reči političkog aktiviste Ahmeda Hairija da je ishod prvog čina „najgori mogući scenario“, pa je za njega bez zadrške – Mursi „islamski fašista“, a Šafik „oficirski“. Listići sekularnih liberalnih birača rasuli su se u kutijama ostalih kandidata.

Pažljivije razvrstavanje ukazuje da najveća arapska nacija nije polarizovana između islamista i bivšeg vojničkog režima. Skor najvećih dobitnika nije neophodno slika opšteg raspoloženja.

Mursi i Šafik zajednički su ipak osvojili manje od polovine ukupnih glasova. Predsednički kandidat, koji zastupa Muslimansku braću, dobio je oko 25 procenata, dok je na parlamentarnim izborima ova opcija stekla gotovo dvostruko više. Analitičar telavivskog Haareca, vodećeg dnevnika u Izraelu, odakle se sigurno posebno pažljivo meri puls Kaira, izvodi dijagnozu: Iako kao „ostatak“ bivšeg režima, Šafik, zajedno sa ostalim sekularistima, ma koliko međusobno različitim (među njima su levičar i naserista Hamdin Sabahi i dugo šef Mubarakove diplomatije, potom odstranjen u Arapsku ligu, patriotski „kosmopolita“ Amr Musa) matematički čini virtuelnu većinu. Religiozni front, i sa uspešnijim islamistom Mursijem i umerenijim Abdel Moneim Abul Fotuhom u toj računici zaostaje.

Analitičari nalaze da je objašnjenje bojazan od potpune vlasti Muslimanske braće – preuzimanja parlamenta, mesta šefa države i presudne uloge u sastavljanju novog ustava. Egipatski novinar Haled Salah je ukazao na „mogućnost da režim dođe u ruke nove tiranije, islamske reke“. Parlamentarni izbori pre pola godine nagoveštavali su drugačiju euforiju, delom i što su mladi demonstranti u jednom trenutku videli Muslimansku braću kao „partnere u revoluciji“.

Zanimljivo je istraživanje univerziteta u američkoj državi Merilend: trećina anketiranih je odgovorila da je za njihovo biračko opredeljenje najvažnije bilo „poverenje u ličnost kandidata“, na petinu je uticao „značaj ekonomije“, a samo osam odsto navodi ulogu religije kao „faktora u politici“. Istovremeno, većina je naklonjena šerijatskim zakonima kao osnovi egipatskog pravnog sistema, ali najpre kao „duhu islama“, dok životna praksa treba da je u skladu sa modernim vremenima. Ovo je u skladu i sa redosledom stranih uzora Egipćana: za 63 odsto to je premijer Turske Redžep Taip Erdogan, a samo pet odsto „vernika“ dobio je saudijski kralj Abdala.

U zemlje o kojima imaju najlošije mišljenje i koje predstavljaju najveću pretnju za ispitanike i njihove sunarodnike, na čelo stavljaju Izrael i Ameriku, a daleko manje Iran. Pritom Vašington više ne bi – po ovom barometru – bio grešnik ako bi „doveo do arapsko – izraelskog mira, stvaranja palestinske države, kad bi prekinuo ekonomsku i vojnu pomoć jevrejskoj državi i povukao svoje vojnike sa Arabijskog poluostrva. Očuvanje ili poništenje mirovnog ugovora između Jerusalima i Kaira je „uravnoteženo podeljeno“.

Egipat otkad je Mohamed Anvar Sadat sa Menhemom Beginom potpisao sporazum o prekidu tridesetogodišnjeg rata od Sjedinjenih Država svake godine prima najmanje 1,3 milijarde dolara vojne pomoći – za očuvanje mira.

Recikliranje potrošenog, propalog Mubarakovog režima ili koraci u islamizaciju, dvoumi se običan svet duž Nila. Ni jedno, ni drugo – veruju smireniji poznavaoci. Kairski kolumnista Hazem Halil zaključuje: „Na plačimo za prosutim mlekom. Kandidati tahrirske bune su možda izgubili, ali revolucija nastavlja da živi. Ona se i dogodila da bi narod mogao da odlučuje, da vlast ne bude – po naslednom pravu – prenesena Hosnijevom sinu Gamalu Mubaraku. Neće biti škola koje nose imena predsednika ili njihovih žena, niko neće biti u moći da prikrije korupciju. Biće grešaka, ali narod sada može da poziva na odgovornost vladare.“ Uteha ili nada, uvek je dobrodošla.