Diplomatska cipela

Davno štampani priručnik o ponašanju diplomata, nabrajajući mnoga opšta pravila za pojavljivanje u javnosti, pored ostalog navodi: „ne smete da podižete ton kad se obraćate drugoj naciji, ni da govorite na neotesan način i nikako ne pokušavajte da nekoga naterujete ili navodite da čini ono što vi želite.“

Nedavno je čak jedan akademski sastanak bio posvećen „ritualu diplomatskog izvinjavanja u međunarodnoj areni“. Uvaženi učesnici su razmatrali koliko su izvinjenja taktički manevar ili zaista vrede, navodeći različite primere, sa naglaskom da je prihvatanje odgovornosti – kako je zaključila izraelska profesorka Galia Golan – najvažnija komponenta, „ali u stvarnosti nalazimo da često manjka“.

Od oktobra 1960. se pamti kako je Nikita Hruščov cipelom lupao po delegatskoj klupi u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija nezadovoljan govorom filipinskog predstavnika Lorenca Sumulonga, koji je optužio Sovjetski Savez da „guta Istočnu Evropu i lišava njene građane ljudskih i političkih sloboda“. Istina, više godina potom unuka je tumačila kako je dedu žuljala nova cipela, kupljena u Njujorku, pa se izuo i tako se neudobna obuća našla pri ruci, kao oružje u žustroj raspravi na zasedanju.

Zanimljiv je pristup beogradskom događaju Glasa Rusije, kako se sam predstavlja, „državne radio-kompanije, koja već osamdeset godina formira imidž zemlje u čitavom svetu i upoznaje javnost sa njenom tačkom gledišta na događaje, a finansira je Vlada RF“.

Izveštač se pita „šta je to tako strašno uradio ruski ambasador Aleksandar Konuzin, pa da ga beogradski režimski mediji, a njih je bar devedeset odsto, okarakterišu kao skandal – majstora” i – pored ostalog – sa strane zaključuje: „Skandalom bi pre trebalo da se nazove organizovanje takozvanog Bezbedonosnog foruma u organizaciji NATO i njegovih beogradskih satelita u liku nevladinih organizacija i to u centralnom Domu Vojske Srbije na dan kada u Njujorku Albanci, uz pomoć tog istog NATO, pokušavaju da legalizuju postavljanje carinika na administrativne prelaze na severu Kosova i Metohije, pa još i da taj forum otvara predsednik Srbije Boris Tadić…Više udruženja građana i pojedinaca iz cele zemlje javilo se sa predlogom da se ambasadoru Konuzinu dodeli odlikovanje za javno iznesenu odbranu interesa Srbije od NATO, čije članice na sve moguće načine pokušavaju da do kraja zaokruže nezavisno Kosovo, a državni vrh im za to daje prećutnu podršku.” Sic.

Uz najnovije „prosvetljavanje”, pažljiviji analitičari podsećaju na raniju nit. Februara 2008, u TV programu „Vesti plus” voditelj Konstantin Viktorovič Sjomin, prateći srpske proteste protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, pravdao je ubistvo Zorana Đinđića komentarom da je pokojni premijer bio „lutka Zapada, koji je dobio zasluženi metak, prodajući Hagu heroje nacionalnih interesa za apstraktnu ekonomsku pomoć, uz uništenje legendarne srpske armije i specijalnih službi”.

Srbija je tada oštro reagovala, tražeći na više adresa objašnjenje da li se radi o privatnom mišljenju ili stavu državne televizijske stanice. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je pred kamarama odbacio Sjominov istup kao „besmislenu ličnu budalaštinu” novinara. Veoma poznati voditelj je, inače, od 2007. nosilac predsedničke Medalje zasluga za otadžbinu prvog stepena.

Mnogo ranije, pre skoro puna dva veka, prota Matija Nenadović je u Memoarima (Matica srpska i Srpska književna zadruga, 1969) „epske istinitosti“, iz vremena Bečkog kongresa 1815, kao zabelešku o poslovima sa Rusima ostavio u svom dnevniku, pošto su propali svi pokušaji audijencije kod imperatora Aleksandra Prvog, kako bi mu predao „prošenije“ za pomoć Drugom srpskom ustanku: Desetog maja Nedobi odnesem pisma Molerova i Melentijeva. Javim kako se Srbi biju i dobro uspevaju, no da bi car poslao što novca, da se sada u ovakoj nuždi potpomogne. Na to Nedoba: „A kome bi dao kad u Srbiji nema čoveka kome bi se poverili, sve su nevaljali!“ Ja kažem da ima i dobrih ljudi kom bi se smelo poveriti, nisu svi nevaljali. Četrnaestog maja otišao je i sam imperator ruski iz Vieni.

Kako je Danas nedavno pisao, Srbija je od 2000. od Evropske unije dobila 2,68 milijardi evra donacija, od Sjedinjenih Država 582 milijarde evra, a od preostala dva „spoljnopolitička stuba“ – Rusije i Kine – 1.600 puta manje. Iz Pekinga nam stiže 0,03 odsto bespovratne pomoći, a iz Moskve još manje.