Diplomatska lopta

Prvi put od 1979. i jedan američki predsednik razgovarao je telefonom (pola sata) sa iranskim, Barak Obama sa Hasanom Rohanijem, najavljujući i predigru političke utakmice, istina sa neizvesnim tokom, ali i nadom da će i nuklearni meč biti rešen pogotkom diplomata, ne prepušten vazduhoplovstvu Izraela, čiji premijer – piše Njujork tajms – „sada zvuči kao čovek koji žali što nije delovao, dok je imao priliku i nerado je odobrio pregovore Zapada i Irana, koji se očekuju polovinom oktobra u Ženevi“.

Upućeni izveštač dodaje: „Dok lideri u Vašingtonu i Evropi naglašenije ukazuju da će Teheran najverovatnije sačuvati neke od kapaciteta za proizvodnju nuklearnog goriva, Benjamin Netanijahu postavlja, po mišljenju najvećeg broja eksperata, nerealne uslove – potpuno rashodovanje nuklearnih postrojenja i upozorava protiv ublažavanja sankcija.“

Analitičari su saglasni da su Jerusalimu „sada ruke vezane, pa teško da može da pokrene vojnu opciju dok SAD pregovaraju“. Mihael Hercog, istraživač vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku, inače izraelski general u penziji, stepenuje Netanijahuove izglede: „Ako bude dobrog sporazuma, dobro je i za njega. Ako sporazuma ne bude, on može da krene sam u akciju, ali ako se napravi loš sporazum, šta može da čini? Uhvaćen je u klopku.“

Izrael, nerazdvojni saveznik SAD – po raspoloženju svog premijera – pribojava se najbližeg prijatelja. I Tajms zapaža da predsednik Obama, ma koliko je zvanični pristup da Teheran mora da se odrekne svih glavnih elemenata postojećeg nuklearnog zahvata, nedavno u javnim komentarima nije koristio reč „uništenje – „jednostavno je rekao kako Iran mora da dokaže da je njegov program po prirodi miroljubiv, na čemu i gospodin Rohani insistira“.

Izvori, koji su upućeni u zapadnu pregovaračku strategiju, ukazuju da – naravno – u Americi nema razlika šta je konačni cilj, ali „pitanje je da li je ostvariv i da li je bolje imati Iran sa ograničenim nuklearnim kapacitetom, koji je pouzdano praćen ili insistirati na potpunom eliminisanju“.

Odmerenije jerusalimske procene nalaze da poklič Benjamina Netanijahua u Generalnoj skupštini UN kako će „Izrael ako bude prinuđen da ostane usamljen i delovati sam“, vodi udaljavanju od povećanog međunarodnog očekivanja od pregovora. Ima, međutim, i upornih, diskretno ohrabrivanih i od onih koji su glasno „mekši“, da se maksimalnim zahtevima podiže lestvica zahteva, kao taktika za kasnije veće iransko popuštanje.

Diplomatija je, rado se ponavlja, veština mogućeg, a po – isto tako poznatoj definiciji – put da se na najprijatniji način prihvate najneprijatnije istine. Ipak, Netanijahu predsednika Rohanija opisuje kao „vuka u jagnjećoj koži“, a iz Teherana premijera Izraela kratko nazivaju „lažovom“.

U ne tako davnoj prošlosti beleže se i drugačija raspoloženja i bliski dodiri dve države. U Specijalnom komitetu za Palestinu, koji je 1947. predlagao razrešenje britanske mandatne uprave, Iran se sa Jugoslavijom i Indijom zalagao se se za jednu federalnu državu Jevreja i Arapa, kako bi se izbeglo buduće nasilje. U Generalnoj skupštini je glasao protiv osnivanja Izraela 1948, koji formalno nikad nije priznao, ali sa kojim je do islamske revolucije 1979 – prema iscrpnim zapisima u arhivama i detaljnim navodima na sajtova – održavao bliske i razvijene neformalne odnose: političke, ambasade kao „stalne misije, kancelarije na čelu sa opunomoćenim ministrima“, ekonomske i vojne (u jednom trenutku sa programom razvijanja zajedničke rakete „sposobne za nošenje atomske glave“), čak i sa posetom Teheranu Davida ben Guriona 1961, kao i mnogih izraelskih ministara, uključujući današnjeg predsednika Šimona Peresa, koji je aprila 1977, potpisao ugovor od milijardu dolara razmene, oružje za naftu.

Jevrejska agencija 13. juna 1950. zabeležila je kao prvi svečani prijem, koji je priredio jedan strani diplomata otkad je Jerusalim proglašen za prestonicu Izraela, a domaćin je bio iranski opunomoćeni ministar Reza Safinia.

Publikacija Geopolitičke struje tumači tadašnja mnoga zajednička uverenja dve zemlje, kao „ponosnih naslednika antičkih civilizacija, povezanih od biblijskih vremena“; obe države su sebe smatrale ostrvima izdignutim u moru Arapa. Profesor Trita Parsi u opsežnoj knjizi „Izdajnički savez – tajni odnosi Izraela, Irana i SAD“ (štampana 2007) navodi da Izraelci i Iranci „imaju sklonost da sebe vide superiornijim prema svojim arapskim susedima“. Revolucionarnim obaranjem režima šaha u februaru 1979, sa Homeinijem i republikom počinje drugačija era, stavljanje Izraela među najveće neprijatelje islama, uz „satanu“ Ameriku, prvog neprijatelja novog Irana.

A što se iransko – američkog prijateljskog fudbalskog susreta, po agenciji Hsinhua, treba da se odigra u okviru pripremnog turnira za prvenstvo sveta u Brazilu, za koje se obe reprezentacije pripremaju. U ranijim sportskim borbama, Iranci su sa 2:1 pobedili Amerikance 1998, igrali su 2000. nerešeno 1:1. Nova nadmetanja, u više disciplina, predstoje.