Diplomatske domine

U daljem lancu, u vestima se pominju Irska, Danska, Finska, moguće – uz ogradu „kad dođe vreme i to bude doprinosilo sporazumu, ne kao gest“ – i Francuska.

Ugledni nedeljnik Ekonomist je izmerio: „Deklaracijom iz 1917. Artur Balfur, tadašnji sekretar za spoljne poslove, dao je podršku Velike Britanije građanskim i verskim pravima starosedelačkom (istorijskom) stanovništvu Palestine. Vek kasnije, u dvorcu u Vestiminsteru dopunjena je odluka o nacionalnim pravima – prihvatanjem Palestine. Ovo glasanje može da ohrabri i druge u Evropi da čine više…“

Premijer Dejvid Kameron i njegova vlada, izvesno, neće poslušati narodne poslanike, ali „rušenje domina“ u najosetljivijoj bliskoistočnoj igri sigurno – kako nalaze komentatori – „pozivaju Evropu da čini više od samog podsticanja aktera da se završe pregovori o okončanju izraelske okupacije“. Proces je spor, ali je „skok napred“ i svakako nije samo „prazan simbolizam i puštanje balona“, kako protivnici razumnog političkog hoda prikazuju.

Glasanje na Temzi je „znak kako vetar duva“, kaže i Metju Guld, britanski ambasador u Tel Avivu, prihvatajući da Izrael „gubi podršku posle letošnjeg pohoda u Gazi i više najava o širenju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali“. Dnevnik Hurijet navodi iskrenost ser Ričarda Otaveja, predsednika Spoljnopolitičkog komiteta u parlamentu i nepokolebljivog zastupnika jevrejske države: „Ako pogledam dvadeset godina unazad, sada shvatam da se Izrael lagano udaljavao od svetskog javnog mnjenja. Aneksija nevelikog prostora na Zapadnoj obali, pre par meseci, uvredila me je više nego bilo šta drugo u mom političkom životu: postigla je da izgledam kao budala.“

Zvanični sajt Palestine beleži da „država trenutno uživa bilateralno priznanje 134 zemlje sveta, od proglašenja Deklaracije o nezavisnosti 15. novembra 1988, do najnovijeg perioda pojačanih diplomatskih napora“. Aktivista Mustafa Barguti tumači: dalje potrebe Palestinaca su da se izraelskim unilateralnim „činjenicama na terenu suprotstavimo našim – formiranjem jedinstvene vlade i punim priznanjem države u Ujedinjenim nacijama“.

U EU Palestinu kao državu dosad prihvataju Bugarska, Češka, Mađarska, Poljska i Rumunija kao preneseni paket iz ere komunizma, nabraja AFP, a zatim i Kipar i Malta. Među analitičarima češća je pomisao da podstrek bliskoistočnom miru „mora da dođe upravo iz Evrope, posle neuspeha napora, koje je predvodila Amerika“ i osipanja temelja sporazuma iz Osla, koji su pre dve decenije predvideli međusobno palestinsko mirenje, ali stvarnog rezultata nema.

Izraelski odgovori na britanski poslanički izazov su – sem manjih saglasnosti (ali uključujući i ozbiljne znalce) da se nazire „diplomatska realnost, u kojoj punopravno članstvo Palestine u Ujedinjenim nacijama preostaje da se sprečava vetom SAD“ – većinom razočaranje i ljutito negodovanje. Istovremeno pribrani, posebno mlađi birači, vide da se „na Zapadu topi strepljenje za premijera Netanijahua i njegovu upornu taktiku stalnog odugovlačenja, kojom izbegava konačni nastanak palestinske države na Zapadnoj obali i u Gazi“.

„Hladan vetar duva prema nama“, primećuje Isak Hercog, lider opozicije u Knesetu.

Zvanično, Jerusalim se brani upozorenjem o „prevremenom međunarodnom priznanju, koje zapravo umanjuje prave šanse“ i odbacuje svaku vrednost makar i simboličnog glasanja na Temzi. Radikalna desnica očekivano govori o „sramnoj odluci, koja okreće leđa ne samo Balfurovoj deklaraciji već i svim ozbiljnim problemima sveta“.

Kad je davno, u proleće 1947. Generalna skupština Ujedinjenih nacija obrazovala Specijalni komitet za razmatranje i predlaganje konačnog rešenja problema Palestine, u njegov sastav izabrana je i ondašnja Jugoslavija, pored Australije, Kanade, Čehoslovačke, Gvatemale, Indije, Irana, Holandije, Perua i Švedske. Stalni članovi Saveta bezbednosti su izostavljeni „kako se ne bi umanjila objektivnost“. Na glasanju 29. novembra Ujedinjene nacije su većinom (Beograd je bio uzdržan, zalažući se za propali predlog o jednoj federalnoj zajednici) donele rezoluciju o stvaranju jevrejske i arapske države, a da Jerusalim bude corpus separatum. U maju sledeće godine Izrael je proglasio nezavisnost, a dan kasnije pet arapskih zemalja (Egipat, Sirija, Jordan, Liban i Irak) povele su sveti rat, završen primirjem kojim su Aman, Kairo i Tel Aviv vojnom silom razdelili prostor predviđen za palestinsku državu. Kasnije su se ređali ratovi, ređe i mirovni sporazumi, ali bez konačnog dobitka za Palestince.

U novembru pre dvadeset šest godina Palestinci su u Alžiru doneli Deklaraciju nezavisnosti, a tada još Jugoslavija je sledećeg dana prihvatila državu u osnivanju, ali bez navođenja u kojim granicama je ta Palestina.

Svoje diplomatsko prisustvo u Ramali Srbija održava iz Kaira, dok najveći broj drugih zemalja to obavlja iz svojih misija u Izraelu. U Beogradu ambasador Palestine Mohamed Nabhan je i doajen diplomatskog kora u Srbiji.

Diplomatija je veština za sve prilike.