Diplomatski ispit

Cilj se neprekidno izmiče i kad izgleda da je na dohvat ruke, kao nikad u prethodnim prilikama. Zanimljiva je opaska Mohameda Džavada Zarifa, koju je iranski ministar spoljnih poslova postavio na svoj fejsbuk, da su „razgovori postali komplikovaniji otkad je za sto selo više šefova diplomatija“. Prethodno su razgovarali samo Zarif i Amerikanac Keri, pa ispada da su se njih dvojica bolje razumevali. Među analitičarima, u nagađanjima oslonjenim na „neke zapadne zvaničnike“, beleže se čak i takva mišljenja da „Rusija pritisnuta sankcijama SAD i Evropske unije, možda ima rezerve prema ukidanju zabrana Iranu u oblasti energije iz bojazni da bi povratak njegove nafte na tržište dalje oborio cene“.  Iranci ističu da je potpuno ukidanje sankcija presudno, ma koliko da je složeno, jer postoje tri seta – mere SAD, EU i Ujedinjenih nacija. Za brisanje ovih poslednjih – recimo – neophodno je poništavanje šest rezolucija Saveta bezbednosti. Zapadna strana je spremna za korpu olakšica (nafta i oslobađanje bankarskih računa), ali da zadrži nešto kaznenih mera „za svaki slučaj“.

 Agencija Fars navodi Zarifovu procenu kako je „učinjen napredak prema prihvatljivim rešenjima, ali još ima posla oko važnih pitanja“. Ključ, tvrdi ministar, „leži u strateškom izboru, koji treba da učini druga strana: pritisak i sankcije ili interakcija, pre svega politička volja, što Islamska Republika ima na najvišem nivou“. U sažetom inventaru šta ko traži Bi-Bi-Si nabraja: „šestorka“ želi prekid iranskih nuklearnih postupaka „više od deset godina“, ali i obezbeđen kasniji uvid. Pregovarač Teherana Hamid Bajdinedžad je izjavio da o tome „nema govora, ali o deset može da se razgovara“; Iran je insistirao o zadržavanju deset hiljada centrifuga za obogaćivanje uranijuma (ima ih oko 20.000), ali se sada čini da je prihvatljiv broj 6.000 – 7.000, što je blisko i Vašingtonu. Pregovaračka prepreka je – čini se – i gde će se pohraniti nuklearne sirovine i nadzor.

 Danas je već istorijski podatak da je prvi (istraživački) reaktor Iran dobio od Amerike 1967, ali je snabdevanje gorivom prekinuto 1979, pošto je revolucija ajatolaha Homeinija oborila režim šaha Reze Pahlavija. Mediji prenose navode izraelskog Mosada da Teheran sada raspolaže sa 100 kilograma uranijuma, obogaćenog do dvadeset procenata čistoće. Za pravljenje A bombe je potrebno 90 odsto, a u medicini – koju Iran ističe kao svoju isključivu nuklearnu potrebu, pored proizvodnje struje – samo pet, zbog čega su mu i neophodne centrifuge. Izveštaj londonskog Telegrafa navodi da je zaliha siromašnog uranijuma blizu osam tona, što je valjda najskromnija prognoza o količini sirovina.

 Poslednjih meseci je izgledalo da Islamska Republika prihvata da zalihe na „koje su potrošene milijarde dolara“ budu predate na čuvanje Rusiji, koja bi „hranila“ samo energetsko-medicinske potrebe. Zamenik ministra spoljnih poslova Said Abas Arakči je u Lozani iznenada izjavio da slanje u moskovski špajz „ne dolazi u obzir i nije uopšte u našem programu“. Zapadnim partnerima ta vest je, bar po Njujork tajmsu, „kost u grlu, ali je primaju i pomalo pomirljivo pošto ima drugih načina upravljanja tim materijalom, između ostalog razblaživanjem, posle čega bi proces obogaćivanja za vojnu upotrebu bio veoma dug, skoro nemoguć“. Provera iranskog ponašanja svakako opstaje kao najosetljiviji izazov u složenom postupku da nadgledanju ne izmaknu mogući „skriveni radovi“, kao i da Teheran bude „čist“ u obavezama prema Međunarodnoj atomskoj agenciji.

Otrovne začine pregovaračima upućuje izraelski premijer Benjamin Netanijahu, poručujući da se „kuva opasan sporazum za čitav ljudski rod“, pri čemu ga se u toj dijagnozi odriče i njegov Mosad. Staloženiji pesimisti se oslanjaju na matematiku: Irancima je, kažu, trebalo dvadeset godina da dostignu sadašnju nuklearnu meru, mnogo duže nego Severnoj Koreji i Pakistanu da proizvedu sirovinu iz koje može da se napravi bomba.