Diplomatsko klatno

Posle sedamnaest krugova izjašnjavanja Baku je dobio (dvogodišnje, nestalno) mesto među petnaest apostola svetske organizacije. Ljubljana se povukla, pa je glas regiona samo Bosna i Hercegovina i to do januara 2012, kad Sarajevu prestaje mandat.

Slovenija je očekivala upravo drugačije ponašanje; kako kaže njen ambasador Franc But, jer kao „prijateljica Srbije podržava njen put ka Evropskoj uniji“. Jednostavno objašnjenje čulo se od iskusnog Vladislava Jovanovića, u miloševićevoj eri i ministra spoljnih poslova, sada sigurno bez uticaja na zdanje u ulici Kneza Miloša, ali izvesno iskrenog tumača računice: „Ako se u UN ponovi pritisak na Srbiju zbog Kosova, Azerbejdžan će se suprotstaviti Americi, dok bi Slovenci uvek delovali kako Vašington kaže… Niko ih nije terao da olako priznaju Kosovo i pošalju ambasadora u Prištinu. Mislim da je podrška Azerbejdžanu bila potpuno ispravna.“

Razumljivo, zadovoljan je i izaslanik Bakua u Beogradu Eldar Hasanov, koji veruje da je Srbija, „budući da je centralna zemlja Balkana, država sa solidnom težinom“. Izjavio je, prenele su agencije, da „ne bi želeo da uznemirava konkurente, ali Vuk Jeremić je pravu“, komentarišući time izjavu ministra da bi „Azerbejdžan do kraja 2012. mogao da bude među najvećim investitorima u Srbiji“.

Vidljiviji domet tolikog najavljenog poleta zasad primećuju manje upoznati Beograđani i Novosađani, ulaganjem Azerbejdžana u obnovu tašmajdanskog parka i doprinosom uređenju dunavskog keja, sa spomenicima Hajdaru Alijevu, pokojnom prvom predsedniku, koji je u svetu uglavnom praćen atributom „diktator“, i kompozitoru Uzeiru Hadžibekovu, piscu himne svoje zemlje i tvorcu prve muslimanske opere „Lejla i Majnun“. Svakako, Azerbejdžan je – po rezervama – sve više priznat kao jedan od novijih energetskih moćnika.

Pre par godina – novembra 2008. – Srbija je u Komisiji UN bila protiv rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu, koju su tada podnele članice Evropske unije zbog višestrukih kršenja univerzalne Konvencije o njihovom poštovanju. Pre mesec dana agencija Tanjug je imala i ovu vest:

„U Iranu je obešeno sedam zatvorenika, osuđenih na smrt zbog krijumčarenja droge, objavio je list Šarg. Smrtne kazne izvršene su u Širazu, gradu na jugu. Svi osuđenici su uhapšeni u različitim gradovima u južnoj pokrajini Fars. Najnovijim vešanjem povećan je broj pogubljenja u Iranu na 214 u ovoj godini, preneo je AFP. Iranski mediji izvestili su da je u prošloj godini bilo 179 vešanja, ali međunarodne grupe za ljudska prava navode da je realan broj izvršenih sudskih presuda mnogo veći. Tako je Iran na drugom mestu, posle Kine, po broju takvog kažnjavanja u 2010. Ubistvo, silovanje, oružana pljačka, trgovina drogom i preljuba su zločini koji se kažnjavaju smrću u Iranu, navodi AFP.“

Pamte se pomeranja diplomatskog klatna i u ranijim decenijama.

Na primer, ondašnja Jugoslavija je pomagala stvaranje Izraela, ali je prethodno u Generalnoj skupštini UN 29. novembra 1947. bila uzdržana u glasanju o njegovom osnivanju i podeli Palestine; kasnijih godina se jednom čak izjasnila za izjednačavanje cionizma sa rasizmom, što je potom povlačeno.

Kad su 1988. Palestinci doneli Deklaraciju nezavisnosti, tada važeća Jugoslavija je među prvima prihvatila taj dokument, ali bez navođenja u kojim granicama je ta država u osnivanju, ali je zatim ubrzo u Beogradu otvorena i njena ambasada, na diplomatskoj listi ravnopravna sa ostalim zemljama. Kako će sledećih nedelja Srbija glasati, pošto će se određivati mesto Palestine u Ujedinjenim nacijama, nepoznato je, jer je kako je rečeno „još potrebno vreme za upoznavanje sa dokumentima“. Na glasanju ove nedelje, kad je Palestina kao punopravni član primljena u Unesko, Srbija i Slovenija su izgovorile „da“, a ostale od bivših republika su ostale uzdržane.

U sasvim drugačiji korpus spada ono što jedan beogradski list nabraja kao „neke od incidenata“ ambasadora Rusije Aleksandra Konuzina, pominjući nekoliko prilika u rasponu od poziva na prijem povodom Dana Rusije osuđenoj pevačici Svetlani Ražnatović do skupa Beogradskog bezbedonosnog foruma, kad je u raspravi o Kosovu i Metohiji prekaljeni diplomata prozivao učesnike skupa pitanjem „ima li ovde Srba“ i govora podrške Srpskoj naprednoj stranci na programskoj konferenciji Tomislava Nikolića.

Ovo poslednje istupanje Ministarstvo spoljnih poslova u Moskvi je nazvalo „uobičajenom diplomatskom praksom“, a – pre takvog saopštenja – zvaničnik Beograda, potpredsednik vlade Božidar Đelić „štetnim“. Koliko diplomatije treba umešati u politiku, a koliko politike u diplomatiju veština je u spravljanju pravog eliksira.