Doziranje rata

Nisu neophodni sporovi među državama; za varnicu su dovoljni unutrašnji računi. Turska je dosad prihvatila 100.000 Sirijaca, najvećim delom sunita, koji su se sklonili pred Asadovim alavitskim kaznenim ekspedicijama ili bombama. Dolazak izbeglica, u turskoj graničnoj provinciji Hataj podiže temperaturu i pokreće nezadovoljstvo domaćeg življa – alavita u području, koje je do 1938. bilo deo Sirije. Ovakav mikrolavirint navodi nedeljnik Špigl kao slikovit dokaz koliko je zamršeno klupko.

Damask je – recimo – od leta Kurdima u Siriji, u graničnom području, dao de fakto autonomiju, odakle njihove borbene grupe kreću učestalije i spremnije u napade na tursku stranu. Pre ratnog zaoštravanja, prethodno srdačnih tursko – sirijskih odnosa, ovakve slobode Damask nije dozvoljavao. Tradicionalna poroznost granica Libana, opisuje reporter nemačkog magazina, omogućava sirijskim vladinim snagama da redovno „češljaju“ teren i da „kidnapuju građane druge zemlje za koje veruju da podržavaju pobunjenike protiv režima u Damasku, a to ohrabruje libanske grupe, pristalice Bašara Asada da vraćaju istom merom i odvode nepodobne, po svom sudu“.

Preko sirijsko – jordanske granične crte zabeležena je, takođe, razmena umerene vatre. Vlasti u Bagdadu pažljivo, po agencijama čak „nervozno“, prate građanski rat u Siriji, strahujući da „požar može da obnovi domaće sukobe u Iraku“. Ranija neprijatna iskustva sa militantnim uskocima, pod Asadovom zaštitom i obezbeđenim utočištem, koje im je pružao, navode na dodatnu opreznost. Irak sve vraća sve muškarce, koji pokušavaju da – kao izbeglice – pređu granicu.

Najosetljivije je tamo gde je granica najneprolaznija: između Izraela i Sirije na Golanu. Ali, podignut stepen vojne gotovosti i manevri izraelskih jedinica, poruka su drugoj strani da se borbe u Siriji ne primiču liniji razdvajanja, koja je u stanju mirovanja od Oktobarskog rata 1973. Svako zalutalo zrno moglo bi da poremeti dugo održavanu golansku tišinu prividnog mira. Od svih brižnih suseda jedino su Izrael i Sirija u ratnom stanju, još od 1948.

Niko i nije zainteresovan za nove ratove, ali nepredvidivost je osnovna osobina Bliskog istoka. Akademska teorema Ahmeta Davatoglua, profesora i turskog šefa diplomatije o „nultom stepenu sukobljavanja među susedima“ zahteva praktične provere.

Londonski Ekonomist nalazi da se „mnogi Turci nadaju da je Erdoganovo vraćanje udarca Sirijcima čuvanje sopstvenog obraza, pre nego uvod u pravi rat“, ali nedeljnik uvodi i nalaze, koji pokazuju „neraspoloženje većine Turaka zbog dosad besplodnih pokušaja vlade u Ankari da promeni režim u Damasku“.

Komentator istanbulskog lista Zaman ovako vidi prilike: „Dok druge nacije ostaju bez ideja, a Sirijska slobodna armija bez municije, Turska nalazi da je sve usamljenija, a borbe Asadovih snaga i pobunjenika se primiču njenoj granici, noseći rizik da se sukob prenese na na našu teritoriju.“Analitičar britanskog Gardijana dodaje svoju dijagnozu: „Nečinjenje, uz samo obaranje ruke, kome su naklonjeni saveznici Turske možda neće biti politički još dugo održivo dok se sirijska kriza nemilosrdno širi, ne samo prema Turskoj, već i put Iraka, Libana i na Golan, pod izraelskom okupacijom. Pritisak za direktniju, multilateralnu intervenciju, najverovatnije preko NATO raste među arapskim državama i u SAD.“

Alon Ben Meir iz Centra za globalne studije Njujorškog univerziteta – prenosi turska štampa – misli da direktna akcija postaje „neizbežna i poželjna“, a najbolji način za taj korak je zona zabranjenog letenja. Precizniji posmatrači podsećaju da je tako nešto prethodno praktikovano nad Libijom, kao što to sada Turska želi.

Profesor svojim metodom ispunjava čitavu sirijsku ukrštenicu: „Ankara nema legitimitet da interveniše, kao ni Vašington. Ali oboje, takođe, shvataju da se svi upliću – Iran slanjem vojnih savetnika, Rusija redovnim pošiljkama oružja, Saudijska Arabija i Katar novcem i sa nešto oružja, Amerika upućivanjem komunikacione opreme, pomalo novca i naoružanja – indirektno. Dakle, svi su upetljani, a govore o nemešanju, što je cinično. Asadov režim je gotov. Kad to može da se dogodi, zavisi šta će druge sile činiti i kad će se odlučiti. Ako se posle predsedničkih izbora Sjedinjene Države sa Turskom, a posebno ove dve zemlje, odluče da je došlo vreme, onda će one moći da da ubrzaju predaju krune u Siriji.“

Ipak, iza scene, partneri, pa i u NATO savezu trebalo bi da „opomenu tursku vladu da postoje zarobljenik sopstvene retorike“, veruju zastupnici milosrdnih pogleda, uz filozofsko priznanje da su se u istoriji dogodili mnogi ratovi, iako dve starne nisu bile zainteresovane.