Ploveći između Scile i Haribde, u mitologiji opasne ptice i pogubnog vrtloga sa dve strane Mesinskog zaliva, Grci još nisu dotakli čvrsto tlo pod nogama. Ulica je dramatično upozorila da ne može da podnese više tereta vanrednih mera, većina političara se priklonila da nema drugog izlaza, a Evropa je oprezna, pažljivo motreći hoće li se zakoni i obećanja ostvariti.
Paket je samo preduslov za drugi pojas za spasavanje EU, vredan 130 milijardi evra, a parlament na Sintagmi je u njega upakovao smanjenje najniže mesečne zarade na šest stotina evra (radi lakšeg razumevanja oko 60.000 dinara), a to čeka i penzije, masovno otpuštanje iz državne službe do 2015, pri nezaposlenosti od 21 odsto (poređenje pokazuje da je u Srbiji taj procenat viši). Budžet za 2012. je kraći za preko tri milijarde evra, ali vlada „oprljenih prstiju” mora hitno da izbroji još, više od tri stotine miliona da bi Trojka – Komisija EU, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond – odrešila kesu, a bez svega toga toga nema dalje spremnosti privatnih kreditora da oproste stotinak milijardi evra dugova i neposrednu ratu od 14,5 milijardi evra, koja prispeva u martu.
Nepartijski, „politički nevin”, premijer Lukas Papadimos kaže da od lošeg postoji i veće zlo, da je zakon „postavio temelje za reformu i opravak ekonomije, uz žrtve građana, koji su već podneli velike tegobe, a alternativa je poguban bankrot, što bi bilo još gore”. Ministar finansija Evangelos Venizelos je bio sasvim jednostavan u objašnjenju: „Nije bilo pitanje da li će plate i penzije biti smanjene, nego da li ćemo biti u stanju da isplaćujemo čak i tako umanjene plate i penzije.”
Dve najveće partije u kabinetu, socijalistički Pasok i konzervativna Nova demokratija izgubile su u toj operaciji svaka po dvadesetak poslanika, koji su glasali „ne” i odmah bili izbačeni, a nacionalističko – populistički pravoslavni pokret Laos, mlađi partner je saopštio da ostavlja vladu na cedilu i povlači se iz koalicije. Ipak, u skupštini ostaje udružena dvotrećinska većina oprobanih, tradicionalnih ideoloških protivnika, koji su prihvatili računicu da do aprilskih izbora budu u političkom braku.
Prolećnu pobedu, sa punom sigurnošću, očekuje Samarasova Nova demokratija, dok je Papandreuov Pasok, od prethodne solidne većine spao na jedva osam procenata podrške, noseći krst krivca za brodolom.
Poznavaoci, na koje se oslanja Njujork tajms, više veruju da evropsko raspoloženje naginje ka tome da Grčka „ne doživi bankrot, već da se ograniči šteta, ako konačno dođe do najgoreg”. Takvi analitičari nastoje da Atinu izoluju kao poseban slučaj, da bi otklonili pomisli na moguće domine – Španiju, Portugal i dalje slabe kariku u evropskom lancu. Evrozona, sažeto rečeno, od Atine „traži snažne političke garancije” – ne samo zakone, već i rukom potpisane izjave vodećih političara.
Berlin, pozdravljajući najnoviji glasački učinak, insistira kako „treba održavati pritisak na Grčku da sledi budžetske reforme, uprkos socijalnim nemirima”. Među Grcima, u pokličima „za odbrani suvereniteta” najčešće je na meti Nemačka, koju – u više dopisničkih izveštaja – stiže kletva da je „danas gora nego četrdesetih godina prošlog veka, kad je Hitlerova armija okupirala Atinu”.
Katimerini, najugledniji atinski dnevnik, u uvodniku smernije zaključuje da je „pređen Rubikon”, pošto su „partije srednje klase obavile svoju dužnost, pod velikim pritiskom, ali i pod rukom nepolitičkog premijera, koji je popravio urušeni kredibilitet zemlje u svetu. Najveća dobit je da naše političko jezgro, mada opasno nagnuto populizmu, nije osujetilo kritičan korak.”
Pre dve godine, kad su grčke muke bile neuporedivo manje, ova rubrika je podsetila na pouku iz davne helenske prošlosti: „U sedmom veku pre Hrista atinski zakonodavac Drakon uveo je tako stroge odredbe da je, do naših dana i širom sveta, njegovo ime sinonim za izuzetnu oštrinu propisa. Daleki potomci i sunarodnici, u dvadeset prvom stoleću naše ere, veruju da je opšta omča štednje, da bi se izbrisao nezapamćeni deficit blagajne Atine, drakonski potez modernog doba.”
Antička istorija beleži da je „i pored svega, Drakon bio veoma popularan u vremenu kad su Atinjani grcali u socijalnoj i finansijskoj krizi“: „Zakonodavac je umro je pošto je u pozorištu, da bi mu iskazao divljenje i poštovanje, narod na njega bacao sopstvenu odeću i tako ga ugušio…”
Daleki potomci, u dvadeset prvom stoleću naše ere, veruju da je opšta omča, da bi se izbrisao nezapamćeni deficit blagajne Atine, drakonski potez modernog doba. I nisu preterano širokogrudo raspoloženi. Ovog puta nezadovoljnici drakonskim koracima u neronskom poletu spalili su čak i simbol lepote neoklasicizma, bioskop Atikon, zgradu iz 1870 i filmsku dvoranu Asti, koju je u Drugom svetskom ratu Gestapo koristio kao mučilište.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
