Država u osnivanju

I oprezni analitičari nalaze da palestinski lideri „primetnije kreću prema Planu B, kojim će u Savetu bezbednosti i u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija tražiti ili bar početi kampanju za međunarodno priznanje nezavisnosti, bez izraelske saglasnosti”.

Time bi Zapadna obala, Gaza i Istočni Jerusalim, od junskog rata 1967. okupirani prostor, postali palestinska suverena zemlja; „istorijska pravda posle uteha strogo kontrolisanom samoupravom i decenija nada”.

Premijer Izraela Benjamin Netanjahu pomisao o državi stečenoj pomoću međunarodnog blagoslova smatra sasvim nerealnom, pošto „samo u direktnom dogovoru može da dođe rešenja” i to – koliko se da zaključiti – na delovima kozmetički prepravljenih teritorija. Predsednik vlade je 2009. prema izveštaju Džeruzalem posta, i to sa govornice u Njujorku rekao kako se „svetska organizacija pretvorila u forum proarapske većine, gde ako hoće, ona može da proglasi i da je Zemlja ravna ploča”.

Agencija AP prenosi da predsednik sadašnje palestinske uprave Mahmud Abas ne očekuje povlačenje jednostranog poteza pre septembra 2011, „ali je već zatražio od najbližih saradnika da počnu pripreme za opcije, drugačije od dogovorom zaključenog aranžmana”. Abas ponavlja da su „prvi izbor pregovori (sa Izraelcima), a ako to ne ide, tu su mnoge druge opcije”.

Pritom, ima i uzdržanijih Palestinaca, koji strahuju da takvim rezom, mogu zauvek da zaborave – istina praktično neostvarivu želju – bilo kakvo rešenje za teret milionskog izbegličkog egzodusa, nastalog osnivanjem Izraela 1948, kao i na neke strateško-simbolične tačke, koje čvrsto drže Izraelci.

Palestinski pregovarač Muhamed Šatija nagoveštava da će u slučaju aktiviranja „alternativne diplomatije” prvo pokušati da se zatraži od Vašingtona „da” palestinskoj državi u osnivanju i da ne upotrebi veto u Savetu bezbednosti (mogao bi da bude uzdržan u glasanju), a ako ne uspe okrenuće se Generalnoj skupštini UN. Prevaspitavanje SAD u toj meri je, ipak, sasvim malo u izgledu, ma koliko nije isključeno umereno Obamino kažnjavanje Jerusalima.

Ako bi Plan B nekako uspeo, takva Palestina bi, primećuju komentatori, ostvarila „politička jednakost sa ostalim svetom i kako se za države podrazumeva da imaju jasne granice, to bi u diplomatskom kodu podrazumevalo linije iz 1967”.

Zapamćeno je da je prošle godine predsednik Barak Obama govoreći u Ujedinjenim nacijama, „podržao palestinsku državu na teritoriji kojom se okončava okupacija započeta 1967”. Isuviše pitijska opaska dozvoljava različita tumačenja; jedno je da to pretpostavlja potpunije povlačenje Izraela.

Zamišljeni gambit, kako ga naziva Volstrit džornal, Palestinci su zapravo pokrenuli 1988. kad je PLO proglasio državnost, koju su uspostavljanjem odnosa priznale brojne zemlje (pored mnogih, ambasada i u Beogradu); nastojali su da dobiju i puno mesto u Ujedinjenim nacijama, za koje je – inače – neophodan status države. Amerika je sprečila osvajanje članstva, ali je protokolarna tabla pred delegatima sa „PLO” promenjena u „Palestina”.

Mimo svih nagađanja, istovremeno je upadljivo delovanje premijera Autonomne uprave Salama Fajada, uverenog da Palestinci „moraju intenzivno da stvaraju temelje rada vlade, kao što su pored ostalih policija i Centralna banka, kako bi nastajanje nezavisne države postalo neizbežno”.

Rast palestinske ekonomije na Zapadnoj obali i u Gazi ove godine je, uz sva iskušenja, osam odsto. „Nećemo se naći u praznom prostoru”, izjavljuje, vredno radeći na svom dvogodišnjem programu. „Potrebne institucije će biti spremne do polovine 2011…” Revnosni premijer govori da „Izrael nije od 1948, kad je država zvanično rođena; ključne ustanove su već mnogo ranije bile utemeljene.”

Salama Fajada je predsednik Izraela Šimon Peres – sigurno ne po ukusu mnogih svojih sunarodnika – otud uporedio sa Davidom ben Gurionom, prvim premijerom obnovljene jevrejske države posle dve hiljade godina čekanja.

Uostalom, iz skorije otvorenih arhiva se saznaje da je već prvih dana posle izraelskog zaposedanja arapskih teritorija, koje je po veličini gotovo „zateklo” i pobednika, tada general Rehavam Zeevi, sa nadimkom Gandi, predlagao stvaranje Ismailove države (po imenu biblijskog praoca muslimana), manje iz brige za Palestince, više ne bi li se sprečila kasnija međusobna neprijateljstva i netrpeljivost pobednika i pobeđenog. Možda je najviše bio podstaknut vojničkom zamisli da se „slabašnom tvorevinom stvori zaštitni pojas prema tada ozbiljnijim i žešćim protivnicima iz pravca Jordana, Iraka i Sirije.

Zamisli su mnoge, stvarnost je drugačija i nemilosrdnija.