Duša Kaira

Književnik Gamal Gitani je pre par godina zapisao: „Sve pojedinosti priče o tome koliko i kako se Kairo razvijao u poslednjih sto pedeset godina zauzele bi tomove knjiga. Dovoljno je da spomenemo da se onih dvesta pedeset hiljada stanovnika (po završetku osmanske vlasti) pretvorilo u više od petnaest miliona, a samo je pitanje trenutka kad će se ta brojka popeti na dvadeset. Na početku dvadesetog veka, ogromni Kairo je obuhvatao daleke i izdvojene površine koje su se nekad smatrale susednim gradovima. Tako je metropola prigrlila i u sebe primila nekoliko isprepletanih epoha: kameno doba u Maadiju, faraonsko razdoblje u Sakari i Gizi, koptski Kairo, arapski Kairo sa svoje četiri prestonice i njihovim udaljenim delovima. Ovo je jedini grad na svetu u kojem se smenuje ovoliko različitih istorijskih razdoblja. Zbog toga imamo puno pravo da Kairo nazovemo gradom svih epoha, gradom za sva vremena.“

Ugledni pisac zaključuje i da su „tome su najviše doprineli ljudi, odigravši glavnu ulogu u očuvanju njegove suštine i nataloženih slojeva istorije.“

Tu dušu jednostavno otkrivaju osmesi koji okružuju prvi put prispele, a oni koji nisu novajlije na Nilu, prisećaju se davne sahrane Om Kalsum, koju je 1975. u tada još „malom“ Kairu ispratila povorka od preko dva miliona poštovalaca, veća nego što se nekoliko godina ranije kretala i iza kovčega predsednika Nasera, državničkog i nacionalnog idola onog vremena. Om Kalsum je bila diva narodnog melosa, a glasom i pesmom i utešitelj nacije u teškim trenucima posle junskog arapskog poraza 1967, uspešnije od političkih govornika vidala je narodne rane. Užurbani stranci nekad ne umeju da razumeju ovaj svet, koji i kad je u nevoljama zna da se raduje.

Za srpske kairske hodočasnike dužeg pamćenja, sećanja su – takođe – mnoga. Najstariji znaju da su u Drugom svetskom ratu vojni piloti uništene jugoslovenske vojske uspeli da stignu do Egipta gde su se pridružili britanskom RAF-u i odavde poleteli u savezničkim akcijama. U zbegu u el Šatu na Sinaju 1944, među više stotina izbeglica bio je i Beograđanin Hari Štajner, novinarski veteran, koji i te kako pamti dečačku Odiseju od Barija do egipatske obale spasa. Konačno, Kairo je na kratko pružio gostoprimstvo i kralju Petru Drugom, u ratnim seobama Karađorđevića, kao što su kasnije dočekivane i Titove posete.

U ranim godinama egipatsko – izraelskog razdvajanja „plavim šlemovima“ Ujedinjenih nacija, tadašnji jugoslovenski odred je bio posebno dobrodošao na stalnoj pustinjskoj dužnosti. Decenijama je u centru Kaira bio poznat „Vardar“ porodice Želčević, restoran narodne hrane – fula, falefela i vrućih lepinja.

Sedamdesetih prošlog veka na kairskim ulicama hiljade crno – belih „Zastava 1300“ bile su skoro najbrojnije u masi taksija, zahvaljujući umeću strpljivog i gospodstvenog Steve Stojanovića, koji je jednakom upornošću pre podne preporučivao kragujevačke automobile, kojom je popodne igrao i tenis, iako već u godinama i te kako za poštovanje. I danas prođe po koja vremešna „Zastafa“, kako bi Egipćani rekli.

Posle dvadeset tri godine, ove 2010. održan je sastanak mešovitog ekonomskog komiteta. Ali trgovinska razmena 2009. ipak je bila bila samo skromnih pedeset miliona dolara. Buđenja, sem državničko – političke renesanse u posetama, ima – kako piše Al ahram – u nizu u kome su nauka, tehnologija, telekomunikacije, hrana, kulturna sfera i vojna industrija, uz masovne pohode gostiju iz Srbije u crvenomorska turistička uživališta Hurgade i Šarm el Šeika.

Inače, Egipat je od turizma 2008. ubrao jedanaest milijardi dolara. Samo Kairo ima trideset četiri hotela sa pet zvezdica. Kažu, nedostaje još pet.

Mnoge niti međusobne bliskosti poslednjih decenija su popustile. Pre trideset godina vodeći beogradski mediji imali su tri stalna dopisnika u Kairu, pa su i saznanja i tumačenja šta zaista teče Nilom u Srbiji bila neposrednija i valjanija od globalnog recepta skidanog sa interneta.

Tri decenije je prošlo otkad sam završio petogodišnje novinarsko službovanje u Kairu. Na Zamaleku, kairskom ostrvskom kvartu, u ulici 26. jul sada pijem čaj sa mesarom Bulbulom, starim znancem, koji se odmah na prilično dobrom srpskom raspituje za čitavu porodicu, bez greške izgovarajući imena koja Arapima nekad lome jezik. Malo zatim, knjižar Ramzi u susednom sokaku Šagaret el Dor interesovao se kako stoje moje tadašnje, njemu poznate novine. Kaže seća se i aviona kompanije iz ondašnje Jugoslavije, kojim su strani dopisnici leteli iz Kaira, da ne propuste „iskrcavanje na Mesec“ – kad je predsednik Anvar Sadat novembra 1977. putovao u Jerusalim.

U kafedžinici Fišaui u bučnom suku Khan halili, nailaze dućandžije iz starih vremena, koji zauvek pamte mušterije. Naravno, nude čašu čaja, pre nego što počnemo da ritualno dogovaramo cenu. Vreme ovde ne znači mnogo.

Uz uspomene moguće su i pouke.