Dva Sergeja na Nilu

Egipćani svakako odmeravaju valjanost novih i starih saveza, oličenih u Vašingtonu i Moskvi. Ministar spoljnih poslova Fahmi rekao je: „Dajemo podstrek našim odnosima i želimo da ih vratimo na isti visoki nivo kakav je postojao sa SSSR-om, sve za dobro obe države.“ Abdel Fatah al Sisi, koji čvrsto drži i političku i generalsku palicu, objasnio je da će poseta moskovskog ministra odbrane, prva od ranih sedamdesetih prošlog veka, pomoći da se „započne nova era konstruktivne i plodne saradnje na vojnom polju“.

Istovremeno, prema agencijama, „posle mnogo godina dolaze zajednički pomorski manevri, a dva broda ruske mornarice boravila su u egipatskim lukama u Mediteranu i Crvenom moru“, dok je dolasku dvojice ministara prethodila – piše saudijski list Al vatan – „poseta šefa obaveštajne službe“. Izveštaji govore i o započetim pregovorima Kaira sa Moskvom o kupovini vojne opreme u vrednosti od dve, možda i do četiri milijarde dolara, „čime bi se demonstrirala sposobnost Egipta da nabavi savremene sisteme oružja bez pomoći Amerike“. Pominju se avioni MIG29, ali je pouzdanija, sa ruske strane potvrđena ponuda helikoptera i sistema za odbranu iz vazduha i „oživljavanje“ zastarele, davno isporučene još sovjetske opreme.

Sadašnji poremećeni odnosi Egipta sa SAD, decenijama nedodirivim i nezamenljivim partnerom otkad je još Anvar el Sadat odstranio SSSR, posle obaranja izabranog predsednika Mursija i pratećih potresa su zategli političke strune, ali su pre svega pogodili redovnu pomoć američkih administracija. Godišnja apanaža armiji od 1,3 milijarde dolara je „skraćena“ skoro za četvrtinu, a zamrznuta je isporuka već pripremljenih aviona i delova tenkova i raketa.

Političko-finansijski ukor, kao bolnu ranu najviše su osetili generali vođeni Sisijem, brzo skrećući pogled prema Moskvi. Sem toga, domaća nemaština ne dozvoljava laku zamenu vojnih liferanata. Dvanaest milijardi dolara, kojima su Saudijska Arabija, Kuvajt i Emirati pomogli „prestrojavanje“ vlasti – vraćanje kontrole armiji iz poseda Muslimanske braće – vladi su preko potrebne da sačuva zemlju od dubljeg ekonomskog i socijalnog potopa. Oružja na veresiju nema, više ni u Moskvi, pa verovatno ni kao uloga u globalne političke ambicije. Sa Nila više puta ponavljaju da se „Kairo neće predati pred američkim pritiskom“, ali ni da se nikom drugom stavljaju na raspolaganje.

Kad je u maju 1958. tadašnji predsednik Gamal Abdel Naser proveo 18 dana u poseti SSSR, prema zapisima istraživača, „zvanično je označen početak podešavanja egipatske spoljne politike iz zapadne sfere u sovjetski kamp“. Bliske veze, pre svega, potpuna vojna zavisnost i kapitalni projekti (krunisani asuanskom branom), počele su da popuštaju posle junskog rata 1967. Konačno ih je završnim udarcem presekao Naserov naslednik: iako je u maju 1971. ipak potpisan ugovor o prijateljstvu dve zemlje, u julu sledeće godine Sadat je proterao 20.000 sovjetskih vojnih savetnika i članove njihovih porodica. U martu 1976. pakt o prijateljstvu je otkazan. U tim menama, Kairo je u pokretu nesvrstanih – sa Naserom, Nehruom i Titom – bio jedan od njegovih svetilišta.

Hronike govore o dugim i davnim istorijskim vezama Rusije i Egipta: Još je 1556. aleksandrijski patrijarh Joakim poslao pismo caru Ivanu Četvrtom, moleći ruske monaha da donesu pomoć manastiru Svete Katarine na Sinaju, koji je stradao od Turaka. Car je 1558. poslao misiju spasa, ali je njen vođa, kaluđer Genadij umro na putu, u Konstantinopolju, pa nije ni stigao do Egipta. Zamenio ga je trgovac iz Smolenska Vasilij Poznjakov. Putovanje dobrotvora je trajalo dve i po godine, a posetili su Aleksandriju, Kairo i Sinaj. Patrijarhu su predali poklone ruskog cara – krzneni kaput i ikonu.“ Vremena se menjaju: drugačiji su i darovi i hodočasnici.