Dve obale Evrope

Politički cinici decenijama, u pogodnim prilikama, ponavljaju ovu geografski besmislenu pitalicu. Ali i Englezi nekad drže do uverenja da su drugačiji, a praktično ga – recimo – neguju i time što jedini u Evropi (pored Kipra, njihove nekadašnje kolonije) voze automobile levom stranom druma, muče i kontinentalce. I simbolični detalji ponešto upućuju na ozbiljnije stvari. Rezultat glasanja o izlasku sa „druge strane puta“ na referendumu pokazuje da većina u Britaniji smatra da je im je Evropska unija teret koga su se odlučili da se oslobode. Istinski tektonski potres i razumljive emocije na obe obale dobrim delom zaklanjaju vidik: razvod – izvesno – ne može da bude ni tako brz, ni jednostavan, samo popunjavanjem tiket-listića, ma kako njegovi vatreni zastupnici iz Londona i politički žreci u Briselu želeli – prvi vatreno, drugi nestrpljivo.

Dosad je EU, još dok je bila Evropska zajednica, doživela samo jedan razlaz sa nezadovoljnim članom. Grenland je, sa svojih pedesetak hiljada stanovnika, ušao u Uniju kao deo Danske 1973, ali kasnijim sticanjem autonomije u kraljevini, već 1982. raspisuje referendum i tri godine potom – posle dugih pregovora o sudbini svog ribarstva – napušta Uniju, ali čuvaju i i dalje državnu zajednicu sa Kopenhagenom, koji je veran briselskoj porodici.

U Škotskoj, koja se većinom glasova ubedljivo usprotivila izlasku iz Evropske unije, pošto je nedavno na svom referendum potvrdila ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu, sada se glasno razmatra mogu i obrazac Grenlanda, ali upotrebom u obrnutom smeru. Edinburg nagoveštava i jednostavniji pokušaj, da ne da saglasnost Londonu za izlaz iz EU, ali je nejasno da li će se njegovim parlamentarcima uopšte pružiti prilika za udar na Bregzit u prestonici.  

I u Londonu se posle prve političke ošamućenosti i berzanskog šoka čuju upozorenja u ime najznačajnije nedodirive svetinje u britanskoj tradiciji – odbrane parlamentarizma. Pre svega se sa takvih političkih i stručnih barikada ponavlja da je referendum bio samo savetodavni i da jedino poslanici u Vestminsterskoj palati mogu konačno da odluče „biti ili ne biti“ u Evropi. Dejvid Lami, bivši ministar visokog obrazovanja, sada u klupi laburista u Donjem domu, čak uzvikuje „probudimo se, zaustavimo ovo ludilo i noćnu moru“: „Samo glasanjem u parlamentu može da se reši da li ćemo napustiti EU.“

Pravnici, posebno predani branitelji ostrvskog poretka, smirnijim tonom slično opominju, podsećaju i na neophodne postupke, ma kakva bude britanska poslednja volja. Uvaženi stručnjak Džefri Robertson opominje da pre svega u parlamentu mora da se ukine zakon usvojen 1972, kojim je Britanija odlučila da pristupi Evropskoj uniji, što po njegovom mišljenju „možda neće biti moguće pre novembra, kad  će ekonomski efekti Bregzita biti jasniji“. Pravo je jedino poslanika da donose zakone, poručuje Robertson, i njihova je dužnost da razmišljaju i po savesti glasaju za ono što je najbolje, pa prema tome „ništa još nije završeno, a bilo je mnogo glupih izjava da je dovoljno da London samo obavesti Brisel da aktivira 50. član Lisabonskog ugovora“: „Demokratija u Britaniji ne zna i da većina iz mase vlada – to pripada izabranim predstavnicima naroda, za koje su glasali. U pismu Tajmsu, pravni ekspert Čarls Flint dodaje: „Prema evropskom pravilu iz 2011, kojim se prvi put utvrđuje kako članice EU mogu da napuste zajednicu – saglasnošću svih zemalja Evropske unije – promena ugovora zahteva i referendum i zakonski akt parlamenta.“

Uvodnik Gardijana tumači zašto „ništa nije gotovo“. Rečeno je – piše londonski dnevnik – da je dovoljno da vlada pošalje poruku u sedište EU, pa da započne proces. To je pogrešno. Član 50 Lisabonskog ugovora sasvim precizno govori da „bilo koja članica može da odluči da istupi iz Unije, u skladu sa svojim ustavnim potrebama“. Najvažnija fundamentalna obaveza u Ujedinjenom Kraljevstvu je – potvrda parlamenta. List zatim upućuje: „Britanija je, apsurdno, jedina značajna država (pored Saudijske Arabije) bez pisanog ustava. Mi imamo ono što nazivamo ‘ustavnim konvencijama’, pored mnogo istorije i tradicije. Ništa od od ovoga ne daje mesto rezultatima referendum, niti traži od parlamenta da nad njima zatvori oči. Parlament je glasao da 1972. uđemo u Evropsku ekonomsku uniju, a tri godine kasnije o tome je održan referendum. Da je tada neznatna većina građana glasala da izađemo, premijer Harold Vilson bi, u tom slučaju, morao da ubedi parlament da se izjasni isto tako i veoma je nesigurno da bi u tome uspeo.“

Čini se da 2016. sve dosad kreće drugačije. Započeti britanski razvod sa Evropom će – i bez političkih vrtloga – potrajati i zato što će vlada iz Londona morati da pregovara o „razduženju“, a to je punih osamdeset hiljada stranica dosadašnjih sporazuma sa EU. Sizifov napor je jedino potpuno izvestan.