Edvardova kocka

Lider stranke, koji zamenjuje gubitnika na ovogodišnjim majskim parlamentarnim izborima Gordona Brauna, odbacuje nadimak tabloida „Crveni Ed” i dijagnoze za „suvišno naginjanje levici”; uverava naročito zabrinute za neverstvo da će sačuvati sve provereno dobre ideje.

„Muzika brige za radne ljude, posebno prijemčiva za tri najveće sindikalne centrale” u kampanji za dirigentsku palicu, u završnici je pretegla tas. Nadvladala je raspoloženje uzdržanijih kongresnih delegata iz sastava nacionalnih i evropskih poslanika i partijskih aktivista, naklonjenih bratu Dejvidu. Ed se dan kasnije, kako potrebe nalažu, resetovao i po izveštaju Njujork tajmsa postavio kao „političar – centrista koji može da vrati laburiste na vlast, osvajajući podršku biračke srednje klase, koja odlučuje izbore u Britaniji”. To je brzi odgovor predviđanjima koja nagoveštavaju da je će „“u sledećih nekoliko godina biti zatočenik sindikalnih unija u nekim važnim pitanjima, uključujući i rigorozno kresanje u javnom sektoru, kakvo planira koaliciona vlada Dejvida Kamerona.

„Partijske izbore je dobila operacija sindikalne mašinerije”, napisao je kolumnista Independenta. Osnovni posao Eda Milibanda je svakako obnova Laburističke partije, koju treba da smesti u proces izlaska iz opšte privredne bure. Kako izgleda novi vođa je u prethodnoj agitaciji, koliko oštar u kritici elitnog kapitalizma i prevaziđene ekonomije, ponešto bio oprezniji u udarima na vladin program štednje, držeći se linije „manje brutalnog postupka u neophodnom smanjenju britanskog godišnjeg deficita od 240 milijardi dolara“.

U pobedničkoj pristupnoj reči Miliband mlađi saglasan je da povratak njegove partije na čelo vlade „neće biti lak – potrebna je nova formula za budućnost“, obećavajući pri tom da je prioritet tradicionalan – da se pre svega savlada jaz između bogatih i siromašnih. Kaže pri tom da „ne treba da budete levičar da biste zaključili da su neke pojave u društvu pogrešne i nepravedne”.

Istraživači prošlosti, ipak, nabrajaju neka upadljivo dugotrajna iskušenja ranijih laburista, posle izbornih poraza od konzervativaca: trinaest godina pošto je Vinston Čerčil pobedio 1951, osamnaest posle pretrpljenog nokauta od Margaret Tačer.

Ali, pre svakog izbornog udara na protivnika predstoji – a smatra se da je upravo prilika – da se „zakopaju sekire” u sopstvenim redovima, pometenim unutrašnjim opredeljenjima prema ranijim vođama, pečatom na bleriste i braunovce. Ali, u tom zametku sukoba nije bila samo lična netrpeljivost Blera i Brauna, već i uveliko i ideološka. Moraće Miliband još dobro da bira trenutak kad da sopstvenoj stranci kaže stvari, koje ona ne želi da čuje – primećuje Gardijan, svakako navijač laburista.

Manje je značajno, ali je možda karakteristično što je na jednom forumu laburističke izborne skupštine govornik oduševljeno uzviknuo „pružimo ruku našem novom lideru – Dejvidu Milibandu“, a onda se brzo ispravio: „…mislim Edu Milibandu.” Ni u bezazlenoj omašci nije sve slučajnost.

Upućeni nalaze da su se, pojednostavljeno, ali u dobroj meri zaista nadmetali „potomci” Brauna i Blera, koliko god da su braća po ocu i majci. Na sasvim pogrešnom putu su oni tragači koji izvlače dalekosežne zaključke iz nalaza da je otac dvojice laburističkih prinčeva Ralf Miliband sahranjen na londonskom Hajgejt groblju pored Karla Marksa. Pokojnik, poljski Jevrejin je, istina, bio marksistički intelektualac i teoretičar, koji je 1940. pred nacizmom izbegao iz Belgije u Britaniju, kao što je i njegova supruga Marion Kozak, imigrantkinja iz komunističke Poljske početkom pedesetih, majka dvojice mladih političara, neumorna levičarska aktivistkinja i danas.

„Da je živ, moj otac bi o ideji da sam ja ‘Crveni Ed’ rekao da je nešto što on ne bi prihvatio”, poručuje pedvodnik laburista.

Robin Blekbern, jedan od zanesenjaka socijalizmom i bliski prijatelj oca Ralfa, seća se da je davno bio zapanjen kako Ed Miliband „za minut i dvadeset sekundi slaže Rubikovu kocku, i to jednom rukom”. Odraslom Edu pripada složeniji zadatak: kako složiti britanske laburiste?