Da li teška iskušenja uvelog arapskog proleća u Egiptu mogu da se zaceljuju na fudbalskom igralištu i trčanjem za loptom, pokušava da proveri vlast u Kairu, koja političkim pogocima ne uspeva da podigne na noge osamdesetpetomilionsku naciju, pa poseže za drugačijom igrom. Više od hiljadu terena – širom zemlje – vlada će ubrzano graditi, uz ulaganje skoro 100 miliona dolara, čime do kraja godine treba da „odvoji mlade od ulice“.
„Fudbalske tribine su, kao i džamije, na Bliskom istoku i u severnoj Africi zaštićena mesta, koja autokratske zemlje ne mogu potpuno da kontrolišu i ućutkaju“, tumači istanbulski dnevnik Hurijet, podsećajući da su u Kairu „navijači imali značajnu ulogu“ u obaranju Hosnija Mubaraka.
Za generala Abdel Fataha el Sisija, koji se sprema na pobednički izborni pohod za predsednika, fudbalska publika je „mač sa dve oštrice“. Sportska borilišta su u nemaštini „slatka pilula“, sedativ za mase, koji se – istina – lako ne kontroliše, ali je i prilika da se „najlakše manipuliše emocijama, koje treba navesti na svoju vodenicu“.
Duž Nila naklonost tribina prema zabranjenoj Muslimanskoj braći i uspomeni na uklonjenog predsednika Mursija, sada treba prevesti u sopstvene političke navijače.
Prethodno su mladi bili izvorna snaga eksplozije Tahrira protiv ranijeg diktatora, Hosnija Mubaraka.
„Fudbalski poklonici se, sa univerzitetima, javljaju kao čvrsta politička platforma“, zaključuju ozbiljno upućeni u temeljno usađene osobine Egipćana i sociološka istraživanja, „čineći ih tako najvećom aktivnom građanskom grupacijom, koja je lišena prilike da ostvari ciljeve masovnog revolta 2011, uključujući pitanja dostojanstva, socijalne pravde, većih sloboda i uništenja korupcije.“
Strah od borbenih navijačkih grupa – „ultraša“ – naveo je egipatsko Ministarstvo unutrašnjih poslova da u prošle skoro tri godine, najvećim bude zabranjeno prisustvo publike na ligaškim utakmicama. Kad je, početkom 2013. na kratko odredba ukinuta, na meču u Port Saidu između lokalnog tima i kairskog Ahlija (policijskog kluba) bilo je više od sedamdeset mrtvih u krvavom političkom obračunu, posle igre na terenu.
Prošlog meseca sudar čuvara vlasti i navijačkih prava je bio daleko „nežniji“: posle utakmice Ahlija sa protivnikom iz Tunisa povređeno je 27 policajaca i isto toliko gledalaca. Kad su – u sledećem megdanu – pristalice Zamaleka, drugog velikog kairskog tima, provalile na meč „iza zatvorenih vrata“, dvojica navijača osuđena su na dve godine zatvora zbog nošenja marama sa pobunjeničkom porukom – „revolucija teče“.
Naklonosti i raspoloženja sa tribina silaze i na teren. Napadaču El gaiša Salahu Aminu je zbog „političkog gesta“ napisana kazna od 2800 dolara, a naplata je u postupku. Igrač je posle postignutog gola – konstatovali su nadležni – pokretima tela pružio podršku lideru vojske i kandidatu za šefa države Abdel Fatahu el Sisiju. Međutim, fudbaler Ahlija Ahmed Abdel el Zaher se (svima razumljivim nemuštim jezikom podsećanja na stradanje Mursijevih sledbenika u jednoj kairskoj džamiji) sa raširena četiri prsta šake i savijenim palcem se izjasnio za drugu stranu – Muslimansku braću, odskora zvanično terorističku organizaciju, stavljenu van zakona.
Jedan, zbunjeni i pomalo zaplašeni delilac pravde na terenu, fotografisan je kako objavljuje zaustavno vreme od četiri minuta sa dve ruke, šireći i na levoj i na desnoj šaci po dva prsta. Za svaki slučaj, da se političkim kontrolorima ne učini da priziva odstranjenog predsednika.
Racionalni tumači ponavljaju da je „mešanje države u sport neprihvatljivo“, ali ne poriču da „stadioni samo odražavaju puls ulice…“
Egipatska fudbalska federacija je početkom godine posebnim pravilnikom propisala sportistima vaspitnu meru (2170 dolara kazne u gotovom i zabrana nastupa na pet utakmica) za političke, religiozne, etničke i rodne prekršaje.
Uporni Džems Dorsi, jedan od upornih tumača „turbulentnog sveta bliskoistočnog fudbala“, razmatra kao složeniji fenomen Arapskog proleća:
„Na Bliskom istoku i u severnoj Africi igra teče i na terenu i pored aut linije. Stadioni su simbol borbe za političku slobodu, za ekonomsku šansu, verski, etnički i nacionalni identitet, kao i rodna prava. Pored džamija, tribine su – dok krajem 2010. nije izbio i otvoreni revolt – u zemljama kao što su Egipat i Tunis bile vežbalište, gde su se borbeni navijači pripremali za dan megdana sa autokratskim vladarima i trofej značajniji od Svetskog kupa – budućnost regiona.“
Poznavaoci pravila veruju da je jedini cilj fudbalske igre da se lopta ubaci u gol. Previđaju ostale pogotke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
